barell

Lično

20. februar 2018.

Šta ide a šta ne ide

Reimenovanje? Tržišna imena? Sortna vina ili kupaže? Kako udovoljiti vinskom konzumentu opšteg tipa?

Kada nekog vinara u običnom, manje više stručnom razgovoru pitaju o zasadima, vrlo često taj vinar nekako tiše no inače izgovara nekoliko reči. To su pre svega: rizling (sve varijante) i pino (svih boja)... To što, recimo, pino noar i rajnski rizling imaju status „ljute aristokratije“, prvi kao kralj vina generalno, a drugi kao „beli princ“, izgleda da nije dovoljno. Kada je potrebno zaštititi se od predrasuda, nikad dosta prskanja. Protiv: „Ne znam ništa o tome, ali imam jasan i beskompromisan stav“, ne samo da nismo pelcovani, nego često na tome razvijamo i strategije. Šta su Bogu i ljudima zgrešile neke sorte, pa da se od njih ima zort?

Uveliko se, godinama unazad, po HORECA kuloarima razvlači teza o nesrećnim, jeftinim industrijskim vinima sličnog imena, kao uništiteljima imidža nekih sorti. Tu nikakve dileme i nema. Ako se proizvod „Čiča Gliša“ uvaljuje na kasi samoposluge kao pokušaj kusura, onda spektakularni „Ujka Gliša“, hiljadu puta kvalitetniji, nema baš neke šanse sa pet puta većom cenom, ma koliko ona realna bila. Narodu koji nije sklon udubljivanju je to „isti Gliša, drugo pakovanje“. Prepakuj ga, reimenuj, pa mu daj šansu? To bi verovatno dalo neke rezultate... Ili je možda bolje napraviti za Ujku neku frontalnu kampanju? Ovo sad zvuči bolje, pošto spada u širi kontekst borbe protiv predrasuda.

Kod vinskih sorti sa punom kesom sinonima je možda malo lakše. Recimo, italijanski rizling, koji po procentima spada u uzak krug najzastupljenijih sorti kod nas, polako postaje grašac beli, doduše samo na severu, gde se najviše i flašira. Dobro obavešteni izvori kažu da promena imena daje ozbiljnije tržišne pomake. Naravno da ima genija kojima to više nije isto vino!? Ma samo neka je zabavno i neka je tema. To je možda i dovoljno za proboj ove zahvalne i neopravdano, poprilično potcenjene sorte.

Komercijalno ime, umesto suvog imenovanja sortom, takođe može da pomogne, ali samo u individualnom smislu, što je i logično. Rigoroznoj kontroli imena „utekne“ po neko atraktivno. Primera dovijanja ima dosta, poput Grizlinga vinarije YOTTA. Neka imena su odbijana, neka menjana zbog arčenja lokalne geografije... Generalno, ima tu puno lutanja po bespućima propisa. Pokušaj da se spreči Grizling je posebno zabavan. Navodno, dovodi u zabunu potrošače!? A samo „Rizling“ je u redu?! Golo „Rizling“ pravi haos, pošto se ne zna koji je u pitanju, a Grizling je komercijalno ime, pobogu. No, sve se to već objasnilo...

Pinoi takođe prolaze golgotu. Kada pričamo o crnom, valjda je u pitanju svest o „kilavku“, nedovoljno „napucanom“ za naše prevejane potrošače. To je toliko besmisleno, da je glupo arčiti tastaturu. Pino noar je sofisticirana vinogradarsko – vinska gromada koja zaslužuje daleko veću podršku vinske publike. Sa njim će još ići najlakše. I tačno ćemo po njemu videti razvoj vinske svesti u zemlji. Definitivno je u pitanju lakmus sorta po više parametara. Što ga više bude cenila vinska scena, skakaće i cena vinske scene. U zemlji imamo nekoliko baš baš odličnih. A što se tiče dvojice imenjaka drugih boja prezimena, odnosno pino blana i pino griđa, njihova sreća je što su jeftiniji od tamnog burazera, pa se lakše čovek maši za bocu. U pitanju su sorte od kojih se prave vina koja pokrivaju najveći mogući gastronomski spektar. Pravi igrači „totalnog fudbala“, univerzalci... Loš blan ili loš griđo ću uvek pre popiti od lošeg sovinjona ili lošeg šardonea. Valjda zato što prva dvojica nikada nisu dovoljno loši, da bi zaista i bili loši. Jezikom fudbala ponovo, usvinjiće neke napade, ali će zato defanzivu odšljakati kako valja. Ili su krivi za gol, ali nameste dva i daju jedan. Nešto uvek urade... Uvek! I njih ima sve više i sve su boljeg kvaliteta kod nas.

Kada vinar ima dilemu da li će nešto ići ili ne, vrlo često kao izbavljenje iz muka vidi kreiranje kupaža. Mešanje sorti u različitim odnosima retko donosi drastično poboljšanje kvaliteta, u odnosnu na individualne komponente. Poboljšanje i potencijal u slučaju umešnog komponovanja svakako da da, ali ne drastično. Ovo se ne odnosi na ona sortna vina (posebno prokupac) koja se već tradicionalno „osole“ nekom sortom u okviru zakonom opravdanih do 15%. Dobar broj kupaža upravo nastaje iz preventivnih tržišnih razloga. Kupaža se lakše probija na vinske karte, pre svega zbog prizvuka fleksibilnosti. Koliko je samo situacija tipa: „Neću merlo, hoću kaberne!“, a da taj, izričiti, nije baš najsigurniji šta je merlo, a šta kaberne. No, on se pita... I onda mu date „lapo – lapo“, pa su svi srećni. To što su često merlo i kaberne jedne vinarije sličniji no merlo i merlo iz dve vinarije (operacija „teroar plus kvasac“), nije mnogo važno. A o tome da svetski trendovi „šetaju“ od sortnih vina ka kupažama i obratno, da ne pričamo. Kada uhvatimo ritam promene trendova onda smo već uzjahali vranca.

I šta je zaključak? Neke sorte vina, a tu se pre svega misli na ono malo autohtonih, imaju svoje mikrokampanje, kontinuirano. Njihovo pozicioniranje u vinskoj svesti na pripadajuće (visoko) mesto, verovatno će otvoriti prostor sortnim vinima internacionalnih sorti. Dok to čekamo (a uskoro će), možda bi neko rešenje bila čvršća promotivna saradnja vinarija koje prave konkretna sortna vina. Za pohvalu je i primer bila, nažalost kratka, kampanja podrške SERSE vezana za rajnski rizling. Takvih kampanja je potrebno mnogo više, pošto bi se na taj način podigla i(li) promenila svest o nekim sortama. Kupažirana vina su više tržišna, između ostalog i zato što na ulazu nemaju nikakav balast predrasuda.

 

Vinovnik

 

Profesor Dionisije

"Kad se pravi genije pojavi, možete ga poznati po tome što se sve budale nalaze u savezu protiv njega."

Džonatan Svift