Lično
Aleksandrović i Vinodom – deset godina saradnje
Bez velike pompe, a sa vrlo snažnim povodom, u vinoteci Barbaresko je održana proslava deset godina saradnje vinske imperije Aleksandrović i firme Vinodom
U zemlji u kojoj je vino poteklo valjda jednovremeno sa pragrnčarijom, razvijalo se, pa temeljno sahranjivalo i od nedavno doživelo suštinski vaskrs, desetogodišnjica zvuči kao da je u pitanju proslava sedam vekova nečega. Vinarija Aleksandrović i Vinodom su diskretno i sadržajno proslavile desetogodišnju, povremeno turbulentnu ali ipak uspešnu saradnju. Obe firme zaslužuju najiskrenije čestitke povodom ovog jubileja.
Vođen faktom da smo narod koji tumor vadi tek kad on dobije tolike razmere da čovek postane izraslina na njemu, u Barbaresko sam stigao sa idejom da čestito udavim gospodina Aleksandrovića pričom o blagovremenoj nabavci protivgradnih raketa. Nedostatak istih je letos oslobodio nebo komadima čvrstog agregatnog stanja vode da Vinariji Aleksandrović i mnogima u okolini unakaze rod. Te rakete su meni jako važne, pošto je sa stanovišta nekog ko voli grožđe i vino, daleko manje važno ko će platiti štetu, kada se rod već nagrdi. Grozno je kada je grožđe pobijeno, pošto njega tada više nema, što je logično i bolno. Elem, ja došao da davim, ali sam se namerio na junaka. „Oni kažu da nema para, a mi ne smemo sami da kupujemo. Prosto, spada u oružje“, reče Boža Aleksandrović. Pa dobro, krljaćemo se dalje... Da se sredstva nađu ili da se ljudi sami organizuju. Oni koji zabranjuju individualnu kupovinu raketa verovatno udaju rođenih ćerki proslavljaju ispaljivanjem legalno nabavljenih protivtenkovskih projektila. No dobro, o njima drugom prilikom. Da vidimo mi šta se to pilo kod gospodina Domazetovića, u najvinskijoj od svih vinoteka - Barbaresku... (digresija - Sad mi ovo Barbaresku zvuči kao rumunsko prezime)
Kada imate etiketa koliko ima Boža, onda za svaku degustaciju morate napraviti selekciju. Imate malu sobu i ne možete na rođendan zvati sve iz razreda. E pa na „rođendan“ su stigli Harizma, Trijumf Gold, Trijumf Noar, Regent, i... Da, penušavac! Pogledah tablu i skapirah, pisalo je – Šumadinac! Nešto slično u Francuskoj zovu Šampanjac... Šumadinac! Kako bi to bilo opako ime. Šumadinac je onaj momak, od koga je Švaba redovno bežao u dvadesetom veku, dok je naš komšiluk na gotovo sve strane češao genitalije ili lizao iste tom istom Švabi u zamenu za goli život i problematični identitet. Šumadinac! Kako opako ime... Vinski establišment insistira na oku, nosu, jeziku... Međutim, kada prislonite uvo na obod čaše u kojoj je Božino penušavo čedo i ono će vam samo, kroz žamor mehurića zašuštati: „Šumadinac!“
Da, morao bi se tako zvati, ali se naravno i ne sme tako zvati. Mi imamo zakon o vinu u kome vrlo jasno piše da se ništa ne sme nikako zvati i da se ne sme na etiketi napisati ništa i da etiketa ne sme imati slova i određene boje, ali da se mora nešto napisati. I čim napišete, odmah vam oni objasne da se to ne sme. Dokon pop i jariće krsti, a zakonodavni proevropski udvorički pop ne samo da krsti nego i predaje strukture podataka, seksualno obrazovanje i domaćinstvo. I to ne samo jarićima. Dakle, neće biti Šumadinac, a morao bi biti. Sve što je sjajno, ne sme da postoji. I šlus, što bi rekao Švaba, preskačući prepone manirom Edvina Mozesa u begu preko Drine.
Dakle, Harizma, Trijumf Gold, Trijumf Noar, Regent i Šumadinac! O tim vinima je gotovo neumesno diskutovati. Ko nije probao bilo koji adut iz ovog špila, pod hitno to mora operativno da ispravi. Ne radi se tu o školskom šardoneu, sovinjonu, noaru... Škola je više nego ispoštovana, i to najelitnija moguća, ali postoji i ona caka, ono šumadijsko u svakom od tih vina. Osećaju se miris i snaga tog podneblja, koje je dalo mnogo toga civilizaciji u gotovo svim sferama koje su iole u opticaju. To je mnogo važno i na tome se u ovoj vinariji radi. Kada se ta vina pogledaju sa strane, stiče se snažan utisak da se do njih dolazi na vrlo ležeran način. Mnogi naši vinari se upinju iz petnih žila, sa popriličnim uspehom, da kreiraju vina koja će biti lična karta padine na kojoj im grožđe raste. Kod Aleksandrovića, iako je takođe u pitanju jako temeljan i studiozan rad, deluje da se sve dešava vrlo spontano. Kroz pakao jednostavnosti u predvorje perfekcije. Ne znam da li je to cilj, ali ako jeste, postignut je.
Vinarija Aleksandrović je izuzetno mlada vinarija, od koje su gotovo sve ostale mlađe. Njen vlasnik, gospodin Aleksandrović, spada u onaj soj koji se bez okolišanja postavlja na čelo i viče: „Za mnom!“ U samom početku, dok se nežno graviralo slovo „b“ iz uvezene imenice „brend“, vina ove vinarije među prvima, a verovatno i prvi, organizovano je distribuirao Vinodom. Ta saradnja i dalje traje na obostrano zadovoljstvo. Slično zadovoljstvo se ogledalo i na licima prisutnih ove srede, pošto su Božina vina u Zokijevoj vinskoj ambasadi zaista doživljaj. I hvala im na njemu.
Nenad Andrić
