Lično
Ce – De – Vi – Ta
Konstruktivan razgovor povodom frapantnih poraza srpskih blizanaca u polufinalu ABA lige. Šta predlaže generalštab Vinovnika?
Raspad bivše, estetski impresivne tamnice naroda, devojačko SFRJ, svečano je najavljen dešavanjima na sportskim borilištima, mahom u Hrvatskoj (Poljud, Maksimir...). Dva najveća naroda kroz bolne godine raspada su u neposrednom kontaktu na bazi ličnih kontakata. Institucionalno povezane u bratskom interesnom zagrljaju su sve vreme, naravno, kriminalne strukture. Ono po čemu smo kao zemlja jedino bili prepoznatljivi, pored marketinški izdašnog nadimka apsolutiste, svakako da je sport. Bilo je to najbolje od nas. E sad, da bi to nastavilo da valja, bilo je neophodno, u sportovima gde ima smisla, osnovati regionalne lige. Jedna od prvih, ako ne i prva, je regionalna košarkaška liga. Srpski klubovi ovom ligom suvereno dominiraju godinama, ali u sportu, sem Edvina Mozesa, svako ima pravo na kiks.
Svoju prepoznatljivu gostoljubivost Beograd neretko demonstrira potpuno sumanutim potezima. Ove godine je gostima „prepušteno“ da se sportski obračunaju u finalu ABA lige. Na parketu Kombank Arene u Beogradu, za titulu regionalnog košarkaškog šampiona, bore se Cedevita i Cibona. Crvena Zvezda i Partizan su završili svoje učešće u polufinalu i time potvrdili teoriju o prokletstvu domaćeg terena. Uostalom, poznat je taj naš gastarbajterski živac, koji sve od sebe najviše daje samo u gostima. Kod kuće smo uglavnom mazohistički bahati po svim pitanjima. No, Cedevita i Cibona su na najpošteniji mogući način stekle pravo na finalno podbacivanje. Nema se tu šta zameriti. Kad te posluže, sevap je da uzmeš.
U konstruktivnom razgovoru pred ovo finale, redakcija Vinovnika u širem sastavu anticipira avetinjski praznu halu na Novom Beogradu, u kojoj se bore dva hrvatska kluba. Nažalost, tako će verovatno i biti. Na koji način je moguće nastaviti eksploataciju mazohističke prakse? Predloga ima pregršt, ali iskreno smo žalosni što hrvatske kolege neće večeras i sutra imati ovakav deo teksta u svojim izveštajima:
„... Nevjerojatnih više od dvadeset tisuća gledatelja u Beogradskoj Areni! Izuzetna podrška momčadi Cedevite od strane neobjektivne publike. Bilo je čudesno promatrati sve te ljude, polugole, natetovirane, kako isključivo pjevaju hitove Novih Fosila. „Tvoja košulja plava, nek me sjeti nek miriše...“ orilo se Beogradom. Narančasto bijela šahovnica, od tijela, njihala se u taktu glazbe. Sektori za sjedenje, podijeljeni su po prepoznatljivim Cedevita okusima. Limun, naranča, grejp, limeta... Oni iz sektora Naranča su vikali: „Javi se limun“, na što je Limun radosno pljeskao... A potom cijela hala šušti imitirajući zvuk otapanja Cedevitinog čarobnog praha u Jana vodi. Potpuni delirij!“
Dobro, neće biti baš tako i šteta je što neće biti tako. Strategiji „b“, a šta ako puknemo ili nam ne ide, nikada nismo pridavali dovoljno pažnje. Mahom improvizujemo, pod šifrom „Dobar dan sprdnjo“... Slične stvari se dešavaju u kulturnoj razmeni ova dva naroda, a potpuno ista priča je i sa vinima. Srpski i hrvatski vinari lepo sarađuju i druže se u svakoj mogućoj prilici. Neko drugi ili nešto drugo sprečava hrvatsku vinsku publiku da se makar upozna sa srpskim vinima. Sa naše strane je situacija drugačija. Hrvatska vina se najnormalnije ovde uvoze bez ikakve prepreke. Imaju svoje distributere i donekle formiranu publiku. Nedostatak reciprociteta je poprilična mrlja u svakoj vrsti odnosa. U redu je biti simpatično bleskast, ali sve do trenutka kada vas ta osobina esencijalno ugrožava.
Kao zakleti Cigan (ne kao pripadnik romske manjinske populacije, nego navijač Crvene Zvezde) i čovek koji ne mrzi Grobare (ne kao pripadnike manuelnog zanata, nego navijače Partizana), voleo bih da obećam kako je ovo poslednje hrvatsko finale bilo čega u Beogradu. Međutim, nije samo do mene... Do svih nas je! „Ma kako je dobro, ..... vas opet...“
Vinovnik
