Lično
Dekanterova Omerta – Ako je i predigra, previše je
Više od mesec dana znamo nezvanične rezultate sa DWWA 2015, ali postoji veto na objave. I tako iz godine u godinu...
Do ponoći, trinaestog maja tekuće godine, pisac ovih redova je imao kompletirane rezultate sa „strašnog suda“ u Londonu. Naravno, nezvanične. Vinarije su svoje rezultate dobile, uz uputstvo za kupovinu stikera, koji će im nadalje krasiti boce. Nije moralo da se kupi, ali moralo je da se ćuti. Neki su brzo objavili svoj(e) uspeh(e), no još brže je sve to poskidano. Da li bi vina bila diskvalifikovana? Koja je poenta ovog bolesnog mesečnog petinga? I šta sad? Od juče je sve zvanično, ali vest stara mesec dana spada u respektabilno bajate. A razloga za radost, ponovo ima: „Sve je uređeno brojem!“ (Pitagora)
U međuvremenu, već je sve isproslavljano, pa smo nedavno imali i veče „srebrnih“, na kome su degustirana četiri srebra, od ukupno šest. Da, Srbija je osvojila šest lepih, stabilnih i podsticajnih srebrnih medalja! Pre dve godine su to bila četiri, a prošle (začuđujuće mršave) godine senzacionalni i zasluženi regionalni trofej, plus prvo zlato i dva srebra. Taj uspeh Starog Zaveta (2011, lot 1) iz Podruma Janko pomerio je granice očekivanja, pa neki ovogodišnju srebrno – bronzanu žetvu doživljavaju kao neuspeh!? Da bi imali svakogodišnju porciju zlata i trofeja, potrebno je da prođe još neko vreme. A kada uđete bez kvalifikacija u Ligu Šampiona, onda je situacija mnogo lakša. Do tada se „gule“ kvalifikacije i vredno zbiraju bodići, kao pirinač. Neki ih zbiraju lagano, a mi neki, malo brže. Sledeće godine bi logičan sled bio: Par srebara više i poplava bronzi. Tek od one godine tamo (2017), ćemo se ustaliti kao zemlja sa po bar jednim, redovnim zlatom. Sve to ima smisla ako se ponovo, ne daj Bože, ne doživi meteorološka Sodoma i sestra joj Gomora. No, da se manemo Nostradamusovog hobija...
Srebrne medalje su ove godine dobila dva sjajna sovinjon blana. Impresivni Vinum i već utemeljeni Zvonko Bogdan! Ovo više nego dovoljno, uz samo bronzani Trijumf i neshvatljivo potcenjeni Jankov Vrtlog (zlata na zahtevnom takmičenju u Bukureštu), te još nekoliko odličnih (većinski il’ potpuno) sovinjona predstavlja najbolji odgovor na „biterlemone“ i neuke koji im to tendenciozno objavljuju. Srpski sovinjoni mogu biti bolji i nesumnjivo će biti, ali su i trenutno dovoljno odlični. Tačka! Na veliku scenu je, sa pravom, stupila i vinarija koju pratimo od samog starta, Veritas iz Sremskih Karlovaca. Njihov Momentum (kaberne sovinjon, 2012), sasvim očekivano, prvo veliko takmičenje trijumfalno završava sa srebrom. Spona Vinuma i Veritasa je, sem početnog slova vinarije (V) i lokacije (Sremski Karlovci), pre svega izuzetna dama - Tatjana Đuričić, enolog virtuoz sa dva srebra iz dve vinarije koja na taj način, sa naše strane obeležava ovaj DWWA 2015.
Dobra Godina je vino koje je zatalasalo srpsku vinsku scenu prevashodno cenom. Pedesetak i više evra u maloprodaji je nešto što valja braniti... Pa, cena Dobre Godine se najbolje brani Dobrom Ocenom. Pošto smo i ovo vino probali u više navrata, ni ovo srebro nam nije neko iznenađenje. Vinarija Aleksić iz Vranja je poslala ove godine samo Amanet. Mudro, ali i hrabro... „Japan sa juga Srbije“ zna šta radi i nema sumnje da su u toj vinariji svesni šta imaju. Divlji vranac, aristokratski istretiran, besprekorno nežno „drvetom“ vaspitan, nije mogao ostaviti žiri ravnodušnim. Ovoga puta je to srebro, ali za godinu, dve... I na kraju, džentlmenski, krug srebrnih zatvara Rodoslov Vinarije Aleksandrović, vino o kome ako ne znate bar sve, onda teško da išta znate.
Kada je u pitanju osamnaest bronzanih, prvo valja pomenuti tri puta tri, odnosno Vinariju Aleksandrović (Regent, Trijumf, Trijumf Barrique), Podrum Janko (Misija, Zavet, Zavet Stari) i Vinariju Temet (Roze, Pinot Grigio i Tri bele). Čista simbolika... I Belo Brdo (Alma Mons, Kaberne Fran) mora da se „istrese“ za popriličan broj rolni sa stikerima, ali im to neće teško pasti. Vinarija Despotika je poslala Dokaz i dobila bronzani dokaz da je na pravom putu. Aurelius Vinarije Kovačević iz 2012-te je mogao (po nama) i bolje od bronze, ali je i ovo lepa potvrda kvaliteta. Vinarija Kiš izgleda svake godine ima jakog aduta u podrumu. Nakon prošlogodišnjeg trofeja u Sofiji za roze, ove godine bronzu i primat podrumskog mezimca ponovo preuzima stamena Misterija. Mataljev Kremen je svoj pečat dobio početkom godine, ali i ova medalja „neće da se baci“. Tonković (istinski lučonoša autohtonosti) za svoju Rapsodiju (2012, kadarka) i komšije iz Vinarije Zvonko Bogdan, za svoj sve bolji i bolji Cuvee No. 1, nose dve bronze u Suboticu... Na kraju, otvoreno priznajemo, jedino vino koje nismo (verovatno svojom greškom) probali je Vinis Crveno, vino Milana Nikolića iz Jagodine. Pošto su nam sva vina sa medaljama apsolutno dobro poznata, obavezujemo se da probamo i ovaj „bronzani novitet“, odnosno da ga pod hitno konzumiramo i prenesemo utiske.
Na kraju, kada se sve sagleda, stvari uopšte ne izgledaju loše. Autohtone sorte su nam se provele nedovoljno dobro, uz par svetlih primera. Lako je moguće da ono najbolje što imamo iz tog ešalona nije ni poslato (Župa), ali je fakt da prepoznatljive sorte imaju bolju prođu. To ne znači da je potrebno zarad većih uspeha zapostaviti svoje, nego baš naprotiv, raditi na njima više, da bi otišle dalje. Što se planetarno odomaćenih sorti grožđa tiče, zabadanjem „grančice“ u našu zemlju, postale su naše. Odomaćile su se i ovde im je dobro. Nešto kao usvojena deca. Ozbiljni ljudi tu ne prave razliku. Fakt je da su nam vina dobra, te da je tendencija uspona kvaliteta takva da je i slep vidi i gluv čuje... Kažemo to mi, ali je još važnije da to kažu i „oni tamo, preko...“ Ipak, što se tiče Omerte iz Londona, ćutaćemo svake godine, ali neka nam pogledaju u oblačiće sa mislima iznad glava. Naći će tu rečenice koje bi postidele i kočijaša iz Sekešfehervara.
Vinovnik
