Lično
Dugo, a brzo – Vinarija Aleksandrović u Toro Latin Gastro Baru
Svaki hepening na kome se preti „zalogajčićima“, preventivno se armira nekolicinom ćevapa. Nekada je to i greška
„Hajde dođi u sredu da tvitapuješ (valjda se to tako piše, bem li ga!?) sa nama!“
„Šta da radim, nesrećo?“
„Radimo tweet up sa Aleksandrovićevim premijum vinima u Toro Latin Gastro Baru (TLGB)... Mada ćemo verovatno događaj nazvati - Wine Up!“
„I sad bi trebalo da dođem i da cvrkućem sa vama?! Jesi li ti siguran da si dobro? Nemam pojma ni šta je to, a kamoli šta bi trebalo da radim. Ne umem ni da zviždim...“
„Ma družimo se, pijemo vina, biće dobra klopa i sve to postujemo po društvenim mrežama.“
„Poznato ti je da ja ne radim tako. Ne verujem, ali videćemo...“
(parafraziran razgovor sa punoletnim D. J.)
Sa hodajućom reklamom za mladu damu, inače jednom od naslednica imperije Aleksandrović susreo sam se na salonu u Ziri. Pitala me je, onako ljubazna, prefinjena i plemenita: „Da li se vidimo u sredu? Ja bih volela da dođete...“ Naravno da sam obećao da ću doći i preko mrtvih. Sve najavljeno je i ispunjeno, pošto sam došao, a bilo je i mrtvih (pokojna baba, Bog da joj dušu prosti). Na licu mesta mi je objašnjeno da nisam tu da bih cvrkutao, nego eto, čisto onako, kao prijatelj kuće, valjda... Nisam želeo da budem deo naslova benda frontmena Caneta i nuklearnog generatora Antona, a obećao sam da ću doći i stoga izlazi ovaj tekst, kao prikaz jedne više nego uspele vinsko - prehrambene večeri.
Na moju veliku radost i radost mrvice razuma, ispostavilo se da je tvitapovanje (valjda se to tako piše, bem li ga!?) totalni fijasko. Zašto? Pa taj somnabulni sociološki oksimoron, koji bi trebalo da okupi ljude da se ne druže, nego da drndaju svoje, da izvinete, uređaje, zaista predstavlja notornu ludost. Sedimo i ne gledamo se, nego kuckamo!? Dobro, zvuči kao prosečno srpsko slavlje, gde svako prisutan institucionalno ne govori sa minimum 35% prisutnih. Bejah zvanica na mnogim sličnim Svetim Tvitapovima (valjda se to tako piše, bem li ga!?). Dakle, cvrkutanja nije bilo u dovoljnoj meri, ali je veče i više nego uspelo. A kako i ne bi?
Vino i hranu uparujem tako što se napijem vina, onda nešto ljudski pojedem, pa se vratim nazad vinu... Klasična, neoplakana „inadžijska konzerva“. I kad me neko pozove na uparivanje vina i hrane, važno mi je samo jedno: Da verujem vinima ili da verujem klopi. Ako valja i jedno i drugo, onda je to baš uspelo. U TLGB, koji pišem ovako pošto je lakše, a ne predstavlja šatrovački zapis fronta seksualnih manjina (LGBT) da se ogradim odmah, stigao sam sa informacijom da su tu Božina vina, odnosno zicer varijanta. Sa vinima dakle, nema greške, a ako se uklope i dobri zalogajčići, tim bolje. Stigao sam sa idejom da je suši – bezukusni ljigavi neslatki sutlijaš sa nečim unutra, omotan toaletnom morskom koprivom. Zatim sa idejom da je avokado jedino dobar kad mi ga drugari iz Koktel bara Papaja na Majorci, u poodmaklom stadijumu delirijuma, kao pire mešaju sa širokim asortimanom destilata... Donekle popunjenu, virtuelnu fasciklu predrasuda valja uvek nositi južno od ramena.
Penušavi Trijumf Noir (2009) je dovoljno dobro vino uz koje možete grickati i stiropor, pa da vam čučne. Međutim, gvakamole sa narom i čvarcima, u kamenim avančićima koji zbog impresivne mase predstavljaju ozbiljan završni argument u kafanskim nasilnim raspravama, te neverovatno ukusni krckavi gambori podigoše penušavog Šumadinca u izuzetne visine. Otimačina za gamborima je ozvaničila početak opela „cvrkutanju“. „Postovanje“ je konačno postalo ono što mu ime i kaže – Ko postuje, u stvari, posti. Prvi sudar sa proizvodima kuhinje TLGB-a bio je i više nego impresivan.
Uz Trijumf Gold (2012, sovinjon blan sa prijateljima) i Trijumf Barik (2012, šardone sa prijateljima) poslužen je sjajan morski latino kvartet: Seviće od gambora, brancin tiradito, tuna tiradito i rolnice od tune, te krabe i lososa. Tu definitivno ide sve sa svačim i imate potpuni matriks. Posebno je interesantan suši. Kada je Mišima pisao o tome da zapadni svet nikada neće razumeti Japan, pre svega je mislio na sepuku obred. Mislim da sam sepuku čak i skapirao, ali suši nikako. A nije da mu nisam bar dvadeset puta dao šansu. E pa neko u kujni TLGB-a definitivno baca ozbiljno svetlo po tom proizvodu i seli Japan u Latinsku Ameriku. Na sve to idu tri završna ozbiljna gutljaja Golda i doživljaj je potpun. Cigareta!
Pino noar je do zla Boga pipava materija za saradnju. Da ne bi bilo greške, Trijumf Noar (2012) je junački ispraćen izvesnim živinskim ludorijama, plus hrskave lignje iz voka, pa još plus „ludi“ avokado... Definitivno sve to ima smisla. Trijumf Noar je ovde izašao dominantno na megdan, ali je i pored polazne nadmoćnosti, galantno sklopio primirje sa svim što je zatekao na astalu. Doduše, sa lignjama je otišao i korak dalje, ali nećemo im zalaziti u intimu. Najveća mana ovog vina je u tome što kad ga popijete, nemate ga više. Eventualno da potražite raspoloženog Isusa sa bokalčetom vode i zamolite za uslugu.
Četvrti set su svi prisutni dočekali sa podosta vina u sebi, a što je još interesantnije i sa podosta hrane na istoj lokaciji. A tek se spremalo finale... U levoj čaši Regent (2009), a u desnoj Rodoslov (2009), popularni Rođa! Regent je možda malo potcenjeno vino, ako je to moguće uopšte učiniti sa bilo kojim proizvodom vinske imperije Aleksandrović. Pristojna butkica na podvarku to potcenjivanje potpuno izvrće ruglu, kao i medalje koje ovo vino sakuplja gde god se uopšte pojavi. Rodoslov sa letećom izmenom (izleteo prokupac a ušao fran), je u srpskom vinarstvu poredbeni element. U slavu tog dvojca, ljubazna i profesionalna ekipa iz TLGB-a je prostrla po astalu male „anticucho“, poznate pod radnim naslovom – ražnjići. Od bifteka, piletine, jagnjetine... Pa onda malo junećih rebara koja se pripremaju pola semestra. Na strateškom mestu bižuterije (ono što nije meso, ali je tu da ne bude samo meso na astalu; varivo, najčešće pomfrit) našli su se sjajni hrskavi krompirići i briljantan kremasti spanać. Regent u čeličnom zagrljaju sa junetinom, Rodoslov u istom takvom sa biftekom, uz spanać... Pa rotacije, izmene... Istinski doživljaj!
Završna runda je naravno desert, praćen i ispraćen Šumadincem. Svaka čast onima koji su uopšte mogli još. Izujedao sam jedan legendarni ćuros, koji zbog oblika zovem ćulumba. Šumadinac je sam po sebi desert i nadgradnja mu nije bila potrebna. Elem, ako ste bili u situaciji da se nešto odvija jako brzo, iako poprilično dugo traje, onda vam je otprilike jasan doživljaj te večeri u sjajnom Toro Latin Gastro Baru. Tvitapovanje (valjda se to tako piše, bem li ga!?) je bataljivano sukcesivno, ali uživanje u hrani i vinima imperije Aleksandrović se ispostavilo kao vanserijski pogodak. Ova kuća se kroz svoje postojanje već nametala kao validni putokaz, tako da ni ovoga puta nije izneverila tradiciju.
Nenad Andrić
