Događaj
I dalje se pitamo – U čemu je fora
Posebno saosećanje zahtevaju vinski događaji pod udarima kiše. Ti skupovi predstavljaju preklapajuću kupažu prkosa i parastosa prethodnoj godini, koja nam je živote podavila i grožđe sa’ranila. Salon u Ziri!
Pre četvrt veka sam trčao Beogradski maraton, najduži u istoriji. Pošto ga je merio Ćoravi Blagoje od oka, trčalo se ceo vikend. Ispustih dušu negde na pola (oko 30 km) i pobegoh kući iznerviran imbecilima koji su to tako organizovali. Ali, ako ništa, bar je bilo lepo vreme. Prekjučerašnji maraton, „mudro“ šaltovan u subotu i bogato „osoljen“ vodurinom iz nimbostratusa samo je blokirao grad. Subota je radni dan i bilo bi lepo da organizator ima neznatno veću funkcionalnu zapreminu mozga od gliste, pa da svetkovinu pomeri za nedelju. Ako pada i kiša, onda je u pitanju – kišna glista. Plativši taksi malo više no što košta Vizerova avio karta do Stokholma, stigao sam u Ziru, na sedmi Wine Style salon vina. Samo kad sam stigao.
Zašto je važno iznova dolaziti u Ziru? Evo već godinama se to pitamo i odgovora nema. Naprosto, nešto tera, vuče, goni, privlači... Iz neke rukoveti sumanutih razloga, ovaj salon se ne propušta. Da li je u pitanju terasa? Pa nije jedini salon sa funkcionalnom terasom... Da li je u pitanju odabir vinarija? Pa i vinarije su mahom one koje se pojavljuju na svim događajima. Da li je u pitanju besprekorna organizacija? Nije ni to, pošto su ljudi na štandovima morali da stoje (Šta zna dete šta je šes’ sati!?)... Da li je u pitanju... Ništa nije u pitanju i sve je u pitanju. Fakt je da su se ove godine pojavili neki koji su u medijskoj defanzivi reduktivnog tipa, ali oni kao takvi nisu povod da se probija kroz zaostale maratonske rekreativce, kišu i ostale motorizovano – pešadijske prepreke. Na taj salon se naprosto mora doći.
Kada smo se nedavno osvrtali na Winterfest, potegli smo prilično čvrstu tezu da događaj čine ljudi. Izgleda da je to tajna i ovog salona. U Ziru se dolazi po pozivu, uz posebne pozivnice. Da li su te pozivnice nepogrešivo u ispravnim rukama? Moguće da je tu kvaka. U Ziri se svi odlično znamo. Baš svi! Svako svakom preporučuje novitete kojih uvek ima više nego dovoljno i onda se diskutuje. Svako svakog cima za rukav uz: „Ali ovo baš moraš da probaš!“ „Znam, probao sam...“ „Ma nisi, dođi ’vamo!“ I onda se prepire, ubeđuje, razmatra... Onako navijački, ostrašćeno, zajapureno, ali sa merom. Granica dobrog ukusa se ne prelazi. Uostalom, raspravljamo o ukusima, a o ukusima jedino i ima smisla raspravljati. Sve van ukusa je tendenciozno baljezganje uz pozivanje na problematičnu objektivnost. Naša vina su sada stvar ukusa. Kvalitet nam više niko ne može osporiti.
Oni koji ne izlažu, svrate da obiđu kolege, što mi na Vinovniku pohvaljujemo redovno. Tim ponavljanjima bi postideli i jato adolescentnih kakadua. Po pravilu ne pominjemo pojedinačne nastupe, pošto nema dovoljno prostora za separatne impresije. Najbolji pokazatelj da rastemo u ozbiljno vinsko fizičko polje, koje se oslikava gustim linijama sila su upravo vina iz prošlogodišnje „Sodoma berbe“. Nekoliko baš prijatnih iznenađenja sa krvavim 2014 (Trideset godina plus naslov Orvelovog plagijata Zamjatina – prim. aut.) na boci. Apelovali smo na vas, naše verne čitaoce, da se sa pažnjom odnosite prema svakom vinu iz te godine. Međutim, sve ono što su čestiti vinari izneli na uvid je za poseban naklon. Prva sledeća, ozbiljno dobra berba, doneće nam nesumnjivo – poplavu spektakularnih vina. Zanat je ispečen, a za hrskavu koricu bi valjalo da se malo i zvezde poklope.
I na kraju, ostaje nam da se zahvalimo organizatoru (časopis Wine Style) ove, sada već zaista naše, velike vinske žurke. Doći ćemo i sledeće godine, sve i da nam bane u posetu neurastenična buduća predsednica Kosmosa Hilari Klinton ili neko drugi toliko važan. Ne postoji opsada ili nepogoda koja bi nas sprečila, pošto ovaj salon baš volimo. Možda je „ljubav“ teška reč, ali je ovde tako prokleto na mestu. Valjda zato što je u dobroj meri i neobjašnjiva, ko će ga znati?!
