Lično
II Međunarodni Sajam Vina ŽUPA (2013.) – Narode, gde si?
Svaki dolazak u Aleksandrovac, grad vina, predstavlja neku vrstu ulaska u benigni motivacioni Bermudski trougao. Posao, zadovoljstvo i nasušna potreba čine temena tog trougla iz koga je uvek moguće naći izlaz.
Stigao sam u subotu, 8. juna, negde oko 13:30 pred sportsku halu u Aleksandrovcu. Ovaj nevelik, ali skladan i funkcionalan objekat je dom Međunarodnog Sajma Vina. Uvek je veliko zadovoljstvo ponovo videti Kostu, Spaleta, nekoga od Rajkovića, ekipu „Budimir“, Janka, Gagu, Acu, Radovana iz „Čokota“ i da ne nabrajam dalje... Sa nekima se najsrdačnije pozdraviti, nekoga upoznati, a nekoga podsetiti da se ipak znamo. To su ljudi koji odlično rade svoj posao, vole ga pre svega i pokazuju užasno visok nivo profesionalizma kada je bilo koji vid promocije u pitanju. Ovaj Sajam je po definiciji trebalo da bude oblik promocije.
Svaka manifestacija besplatna za posetioce, trebalo bi da ima samo jedan potencijalni problem: Preveliku gužvu, navalu naroda ili polukanalisani stampedo. Iako je ono najbolje što Župa ima bilo tu na štandovima, po kiblama, stolovima, naroda nije bilo. Subota popodne, besplatan vrhunski vinski doživljaj, a naroda kao na koncertu tajlandske alternativne muzike. Da nije tužno, bilo bi još tužnije. Uz korektan espreso i po koju cigaretu vinari su se družili ispred hale. Anegdote, vicevi i sitna benigna peckanja su ono što je definitivno obeležilo ovaj „sajam“.
Obrazloženje ovakvog razvoja događaja koje mi se nameće je vrlo jednostavno. Ono korespondira na neki način sa organizacijom legendarne „Parade ponosa“. Plava zastava sa zvezdicama se poprilično šepurila po pamfletima. Najverovatnije je organizator dobio novac iz inostranstva da nešto napravi i onda to čini brže bolje, bez iole odrađene logistike. Sve ukazuje na aljkavo pranje materijalnih sredstava bez omekšivača. Organizatori su se preko društvenih mreža hvalili posetama svojim stranicama, a to je mač sa bar dve oštrice. Ako vam već toliko ljudi posećuje stranice, zašto tek svaki dvohiljaditi zaista i svrati u halu? Kada imate deset hiljada ljudi koji prate vaš rad, a onda, na konkretnu stvar dođe njih devet, možda je problem u vama i kvalitetu vašeg rada? Nije sve u kliku mišem. Još uvek smo od krvi i mesa, pa se brojimo i prebrojavamo samo oči u oči. Sve ostalo je mazanje tih istih očiju i pravdanje računa.
Dakle, iza pultova su bili sami velemajstori srpskog vinarstva, mnogi ovenčani slavom i odlikovani spolja, pa je gotovo groteskno izgledalo to što je tu i tamo po neko prilazio da se raspita ili nešto proba. Subota popodne, a nigde nikoga!? Zaista neoprostivo i nedopustivo. Veliki „medijski“ tornado je navodno prošao dan ranije, ali po rečima svedoka, pravog realnog naroda ni u petak nije bilo. Ljudi, to je Župa! Nadaleko poznati kraj, perjanica srpskog vinogradarstva i vinarstva... Sa tim se ne zeza! Da li je zaista sve to napravljeno kao još jedna tezga za ocenjivače? Koji je smisao sajma bez publike?
Još jedna stvar je baš upadala u oči, a to su organi reda. Nekolicina pripadnika policije koje je valjda organizator pozvao „da se nađu“. Da je bilo publike, njihovo prisustvo bi bilo neupadljivo i pre svega korisno u preventivne svrhe. Ovako su samo izazivali tugu: Em ne čine išta korisno, em ne mogu da piju na dužnosti. Potpuni promašaj na sve strane. Naravno, jedina strana koja je uvek za pohvalu su velemajstori koji su svoja vina doneli, prezentovali i pokupili sve simpatije retkih prisutnih. Posledica njihove komunikativnosti, nesebičnog deljenja saveta i galantnosti. Došli su, ispoštovali i odradili svoj posao kao i uvek. Meni je sve to bilo korisno zato što sam ih za kratko vreme video sve zajedno, umesto da ih vijam po kućama, jednog po jednog. Pojedinačne posete jesu nešto neuporedivo sa bilo čim zbog izuzetnog prijema na koji nailazite, ali za to su potrebne nedelje i nedelje.
Između dva dana ovog „pokušaja sajma“ velemajstori su uspeli da organizuju polikomponentnu žurku koja se otegla do ranih jutarnjih sati. Vredni ljudi koji sem posla umeju poprilično i da žive. A šta to govori? Logika je vrlo jasna. Kao što se organizuju za „život“ neophodno je da se čvršće esnafski povežu i dejstvuju frontalno. Ne odnosi se to samo na Župljane. Jak i organizovan vinarski esnaf je nešto što nijedan državno birokratski aparat ne može da razvlači kako mu trenutno dođe. Država mora biti servis, a ne neuki parazit. Kao što Sajam mora biti Sajam, a ne izošljarena manifestacija. Ne mora se sve znati, ali je važno poznavati onoga ko zna.
Nenad Andrić
