Događaj
Još danas u našem gradu
Za ovogodišnji BeoWine fair (BWf) se, dan pre gašenja baklje, može reći da predstavlja istinsku pobedu vina.
U zaglavlju stare dobre defetističke matrice koja tretira vinska dešavanja, uvek stoji popis onih koji nisu bili. Hajde da to malo promenimo. Neizlagače nismo primetili i nećemo se njima baviti. Svest o sopstvenoj grešci su kreirali u personalnim civilno – cirkularnim vizitama. Ako se izuzme upadljiv izostanak „Negotinaca“, koji iz samo njima znanih razloga već drugu godinu uzastopno izbegavaju BWf i nekoliko vojvođanskih etabliranih institucija, svi ostali su „na braniku“ potere za nekom novom publikom. Organizovani nastupi olakšavaju materijalni napor, pa je potpuno logično da ili ne postoji dovoljno jak duh zajedništva ili organizacije i nema. BWf će svakako prerasti jednog dana u većinsku „klaster“ smotru.
„Autohtona avenija“, odnosno špalir župskih elitnih „tamjanika – prokupac“ trupa je posebna radost za posetioce. Inteligentno poređani poput bukmejkera, u prilično skučenom prostoru, izazivali su nestvarnu gužvu iz dana u dan. Kada se u tridesetak kvadrata „zipuje“ Župa, nažalost bez Rajkovića (i jednih i drugih), onda je jasno da je to spektakl za sebe. Čak se može pričati o nekom mini sajmu. Najveća imena su tu, iza „Đorinih burića“. Ivanović, Budimir, Minić, Spasić, Botunjac, Đorđević (i jedan i drugi), Milovanović, Živković, Ćosić i da ne nabrajamo dalje... Lično! Momci, lepo je videti vas opet, zajedno... Malo kohezije i postaćete ono što morate biti: Vinarski nuklearni reaktor Srbije! Bez frontalnog pristupa, gotovo od danas, sledi seljenje na marginu, naravno uz neke pojedinačne bljeskove. Dok ne navale strani turisti da bi specijalno pili bar dvadeset župskih tamjanika i bar trideset župskih prokupaca, na stranicama Vinovnika čitaćete ovo. Računajte sa tim da smo mnogo žilavi! Ako ovogodišnji BWf nije to dokazao, onda stvarno...
A preko puta župskih trupa je najbolji primer usaglašavanja. Štand Udruženja Vinara Šumadije je ponovo vodeći debatni klub na sajmu. Ako nije bar pet stotina različitih ljudi sedelo u „kafeu Šumadija“, doduše bez kafe & pljuga, onda i nije niko svratio. Šumadinci su postali i zborno mesto za one koji se pogube u taninskoj spirali Hale 2B. Tamo se sklapaju poslovi, diskutuje, upoznaje, muva (u ovom i onom, a naročito onom smislu)... Pošto mi znamo sve, tako znamo i da se malo ljuljuškao nastup ovog Udruženja, ali se ponovo pokazalo da je to dobra odluka. Pogotovo što su i vina APSOLUTNO SVIH VINARIJA ovog udruženja u ozbiljnom uzletu, po pitanju kvaliteta. Despotika će metastazirati po Horeka sektoru ove godine, što je neminovno. Vinarija Aleksandrović je nastupila po principu „došao sam na večeru, ali nisam gladan“, pa drže u krilu kiblu sa svojim adutima. Duša boli što Trijumf Roze, najvažnije vino (po nama) protekle godine, izlazi nedelju dana posle sajma. Podrum Stari Hrast je apsolutno najprijatnije iznenađenje ovogodišnjeg sajma. Izuzetna vina i odlično dizajnirane etikete (produkcija Vinovnik d.o.o.), privlače gomile novih posetilaca. Od Starog Hrasta i Vinarije Arsenijević (nisu još stigla vina iz 2015), mi očekujemo potpunu eksploziju ove godine. Familija Rogan, u sadejstvu sa DiBonisom i Vila Vinom, objašnjava svetu da u ovoj zemlji ima širaza i da je sjajan! I za kaberne sovinjon, svi komplimenti. Podrum Radovanović? Šta reći za one koji sve ispoštuju? Kada pominjemo ovu vinariju, uvek se osećamo kao da pričamo o rođenoj porodici. Kraljevska vinarija je ovogodišnji „beli“ laureat međunarodnog takmičenja. I nije im samo pino blan sjajan... Kod ove vinarije će se od sada odlična vina vaditi na slepo iz kible: Kao loto kuglice, samo manje namešteno.
Braća sa juga Srbije, predvođena Vinarijom Antić iz Orahovca su nastupila zajedno po običaju i svojim vrancima, gameima, kao i ostalim asortimanom, privukoše dužnu pažnju. Već je smešno šokiranje publike, koja ih svaki put dočekuje uz pripadajuće iznenađenje. Valjda smo navikli da je sve iz tog dela Srbije „na ivici noža“, da može nestati u trenu, ali... Ali oni su toliko jaki, da bi trebalo svima da bude i neprijatno što su oni toliko jaki, a znamo gde su. Mi volimo situacije koje su izuzetno teške, da bi dokazali koliko smo jaki. Naša ekipa koja tamo živi i radi je toliko jaka da ima apsolutno poštovanje i od nas ovde, ali i od onih tamo, njih... I biće oni tu, svake godine... Računajte sa tim i ne iznenađujte se više! Uživajte u njihovim vinima...
Složna družina iz Republike Srpske je opet, priča za sebe. Vukoje, Anđelić, Tvrdoš, Banjac... Arome plemenitog krša, koje se osećaju do štanda Indije, negde daleko u nekoj od hala. Ona zlatna nit, koja sjajna vina odvaja od dobrih, ovde je zaštitni znak. Ono lepljivo, džemasto, ma zlatno... Brat Radovan Vukoje je imao i radionicu za, nažalost nebrojnu publiku, ali mu to nije smetalo da ispriča priču o hercegovačkom vrancu, na sebi svojstven način. Misionarskim „Šao Lin“ tonom, prebacio nas je u Hercegovinu. Posle svakog njegovog izlaganja se nekako izađe pametniji. Teško je to objasniti i zaista je velika šteta što veći broj ljudi nije bio u prilici da uživa u nečemu, u čemu je uživala i Monika Beluči.
Tu su, naravno, i Hrvati. Normalno je da njihov nastup izaziva posebno poštovanje, pre svega zato što deluju gotovo neprimereno organizovano. E sad, kakav će efekat ovaj nastup imati na ono što im je najbitnije, a to je distribucija u Srbiji, to ne znamo. U svakom slučaju, ovo verovatno nije deo one maloumne i „odozgo“ kažnjive igre pranja para u Srbiji, preko „ljudi“ za koje su se vezali, a koji im izlaze u susret za musavih par posto. Ovo na BWf verovatno nije deo te jajarske orgije, pošto među hrvatskim izlagačima ima izuzetno pristojnih i dragih ljudi. Kvalitet vina im je, naravno za svaku preporuku, što je publika prepoznala, pa je tamo iz dana u dan poprilična gužva.
Samostalci su priča za sebe. Pominjani DiBonis je pravo blago na vinskoj sceni Srbije. Inovativni pristup spajanja manufakturnih, za njih specijalno pravljenih vrhunskih čokolada sa rakijama i vinima zaslužuje orden. DiŠiraz je ponovo najbolje crveno vino na takmičenju i sada se u arhivi sajma verovatno nalazi ceo karton ovog vina kroz godine. Toplički Vinogradi polako postaju ozbiljna institucija. Geometrijski uspon kvaliteta (Prokupac 2013, ali i resto...) je na ovom sajmu prepoznat od strane publike. I nova, tamna etiketa je za svaku pohvalu. Molo Winery se vratio(la!?) i lepo je videti ih ponovo. Sem odličnih vina i vizuelno su prava radost, pošto je u pitanju koncept. Vinarija Jović iz Knjaževca je toplina roditeljskog doma. Mislim da to dovoljno govori... Onaj njihov vranac iz 2006-te mi još tumara CNS-om. Do Kraja Sveta? Braća? Prijatelji? Familija? Institucija? Ama, sve to... Ovogodišnji nastup bez legendarnog burenceta je dao neku novu notu. Vinski događaji se dele na one gde DKS nastupa i na one druge, manje važne. Najčovečnija od svih vinarija, svakako, pošto bi na njihovom štandu bila gužva i kada bi se samo jele grisine, a kamoli kada se uživa u vinima.
Retrobarokni salon Zvonko Bogdan, vinarije sa najjačim komercijalnim odredom u regionu je i ove godine bio pun gostiju. I to su bili gosti koji ne sedaju bez razloga. Trivanovići se lagano, ali hrabro presvlače u „daj ono vino sa devojkom“ (Shiraz limited)! Skok kvaliteta vina prati estetski skok, što raduje, pošto imamo nove ozbiljne igrače na vinskoj sceni. Sa njima su na štandu Ilić – Nijemčević, takođe vredni pažnje. Rubin po običaju neupadljivo upadljiv. Najluđi Crnogorci na svetu, devojačko Plantaže, ponovo su napravili čestit pičvajz svojom žurkom. Ako ste sa njima baš dobri, zamolite za srk Starog Podruma. Isplati se, višestruko. Mačkov Podrum se takođe presvukao, ali to se od familije Jojić i očekuje. Agilna družina iz Iriga, pod komandnom palicom legendarnog Save je naprosto prisutna svugde.
Štand Vinarije Kovačević je priča za sebe. Ko se tamo malo opusti, može komotno na prevoz i domu svom u pohode. Praksa iz „Hajata“, sa redenikom dekantera u kojima se nalaze neverovatne varijante i podvarijante „belog sektora“, plus pino (!), plus merlo (!), plus... Pošto je Miroslav Kovačević rešio da napravi novu pometnju (Sremski Cunami – prim. Vinovnik) na našoj vinskoj sceni, onda onaj ko se nije „zapljunuo“ na ovom štandu, kao da i nije bio na sajmu. A onaj ko je na štand kročio, teško da je umeo da potrefi izlaz. Empirija je dokazala da svaka Kovačević akcija, pa i ova: „Jesi li probao ovo? A ovo? A ovo... E ovo moraš... Ovo je baš novo... Da li je moguće da nisi i ovo?!“ i tako dalje, dobija brojne sledbenike. Da li to znači da ćemo uskoro imati sajmove sa hiljadama dekantera? Možda...
Vinarija Aleksić, naš „Japan sa juga Srbije“, dodatno diže kvalitet, jača pozicije u publici i nastavlja da pleni. Za svaki oblik dešavanja imaju novu „igricu“, čime dodatno postavljaju nove standarde u promociji, kao takvoj. Sada su sestre donele brendirani ram i napravile lepršavu nagradnu igricu sa „slikanjem u ramu“. Sve im možete zameriti osim: šarma, kvaliteta vina, odnosa prema poslu, otmenosti, vaspitanja, duha, visoke klase kao takve... Jednom rečju, ne možete im ništa zameriti. I sestre su uvek tu, sve jače i jače... Neša Terzić i njegova selekcija italijanskih vina iz četiri male (relativnost termina „malo“ je ovde spektakularna) vinarije je izuzetno osveženje ovog BWf-a. Radi se o silesiji etiketa, pa nije zgoreg na ovaj štand staviti sličicu preteće lobanje sa upozorenjem „Opasno po dosadan život!“ Ako se uputite do sektora „Zeoke“, potražite kaberne sovinjon vinarije „Carpe Diem“. Obavezno! U blizini vam je i jagodinski Piano, nezaobilazna kota. Tu je i PIK Oplenac, stari znanci Bogunovići, u sve boljoj formi...
Dakle, imate još ovaj dan da se prepustite čarima vrhunskih vina. Nema ih puno: Svega nekoliko stotina... Ko ne dođe, zažaliće, a ko dođe, imaće sva prava ovog sveta da se smeje u lice onima koji nisu došli. Život je surov, i to naročito prema neodlučnima. Doduše, odluka mora biti valjana, a u ovom slučaju je to hvatanje zadnjeg voza za BWf. U slučaju izostanka, neka dođu roditelji na otvorena vrata...
