Lično
Karatamjanika
Nidža. Fića. Matalj. Homa. Crna Tamjanika. Neuporedivo!
„Probao-la sam vaša vina i mogu reći da su odlična. Pre svega, jako je važno da se okrenete svojim autohtonim sortama, pošto po njima možete biti prepoznatljivi u svetu...“
Na ovaj, ili manje više sličan način, svaki strani vinski publicista (namerno ne pišem – bloger, pošto ne znam šta to znači – prim. aut.) i znalac, odgovara na pitanje kako mu se dopadaju vina iz zemlje u kojoj se upravo nalazi. Nešto kao sportisti i sportski radnici koji 92% odgovora započinju sa: „Pa sigurno da...“ Dakle, većina tih vinskih publicista, sudija, autoriteta, itd. zagovara u domaćinskoj zemlji autohtone sorte, ali kada sudi ili ceni, veći broj bodova daje poznatim internacionalnim sortama. To nam neopozivo govori da je po njima kvalitet autohtonog u tome što je autohtono, a ne u samoj suštini vina.
„Po njima možete biti prepoznatljivi...“
Keve ti, rođače? Da neće Tanzanija da bude poznata po Pirotskom kačkavalju? Naravno da će svako ko ima nešto samo svoje biti poznat po tom svom. Dakle, deklarativno zalaganje za tuđu autohtoniju bez konkretnog pokrića je obično kurtoazno budalisanje.
To je viđenje stvari kada su kurtoazni stranci u pitanju. A kada se priča prebaci na domaći teren, situacija postaje drastično drugačija. Da li smo odradili ili samo otaljali klonske selekcije autohtonih sorti, kako stimulišemo sadnju baš tih sorti, koliko uopšte publike ima za takva vina? Sve su to pitanja za nas ovde i ni za koga više. Potera za preživelim žrtvama komunističkog enocida, odnosno sortama po zaboravljenim vinogradima je u jeku. Nije nemoguće da uskoro „ispliva“ i neka nova, prastara... Do tada imamo ovih nekoliko sa kojima se batrgamo, u naučnom smislu – mahom volonterski, a u proizvodnom – na grbači inercije. Juče je nas nekoliko dobilo priliku da se upozna sa sortom koje nije da nema, ali daleko od toga da je ima. Vinarija Matalj je predstavila svoju autohtonu poluslatku Crnu Tamjaniku.
Nekako je sinonim za ovo crno siroče, Mataljev komšijski Manastir Bukovo, odakle su put nekoliko vinograda, uz blagoslov krenuli pelceri. Bukovska egzotična tamjanika se mora poštovati pre svega zbog položaja bakljonoše. Međutim, ovo do čega su došli Matalj i Dragojlović je u kvalitativnom smislu ozbiljan iskorak. Baš ozbiljan! U današnje vreme nije jednostavno napraviti nešto što se razlikuje do neuporedivosti, a da opet, odiše inspirativnošću i kvalitetom. E sad, kad smo kod inspirativnosti i kvaliteta, najlogičniji izbor za uzajamnu simbiotiku (Od termina „sljubljivanje“ mi se baš povraća – prim. aut.) su svakako restoran Homa i kulinarski Lotrek iz Pirota, Filip Ćirić.
Da će Fića na svoje „sumanute“ podloge, da ne kažem glinene ratkapne i slično, postavljati umetničke ukusne kolokvijum instalacije sa master studija likovne umetnosti, nije se ni sumnjalo. I ne pada mi na pamet da ovde pravim popis sastojaka njegovih bravura, pošto u toj, najmodernijoj mogućoj kujni, duže traje nabrajanje sastojaka od same egzekucije. Imate fotografije, pa dešifrujte... Noseća nit prehrambenih kreacija gos’n Ćirića na temu „Šta da radim sa ovim poluslatkim čudom!?“ je spoj ruže i višnje. A da bi i progovorila, bilo je tu i jezika, mekog kao duša...
Dok se Vajta nije pojavio na Evroviziji, bele patike (Cinici tvrde da su bile Startas, domaće...) su se koristile samo za sport. Pojava g. Memića na Evroviziji u belim patikama i letnjem odelu, otvorila je nove vidike. U to ime, pisac ovih redova tvrdi da omiljeni, obični i jeftini kolač, poznat kao patišpanj sa višnjama i prah šećerom, najbolje komunicira sa ovom „neoprašivom“ i poluslatkom ludačom... Slani sektor, mada se to danas gotovo i ne odvaja, sigurno da pruža izvesne mogućnosti. Sosovi od buđavog, ali ne prebuđavog sira, preko testenine ili nekog lakog mesa, svakako da obećavaju. Gospodar Home i ostalog prehrambenog univerzuma se trideset dana akao sa goveđim jezikom, odnosno daleko više no što se sa ispitima rvao talentovani Mahatma iz Bajčetine. Za nas, prosti puk, pošto se jezik lepo ispričao sa Karatamjanikom, prihvatljivije je uzeti ribić (na kajmaku, iz supe...) i ne sme biti greške.
Svaki kontakt sa restoranima Homa i Homa Bistro je istinski doživljaj. Sa te strane, ova promocija Mataljevog poluslatkog iznenađenja je, blago rečeno, uspela. Međutim, ovo od juče spada u onaj segment: „Nemojte pokušavati sami kod kuće...“ Ako niste sigurni šta ide uz Crnu Tamjaniku, pijte je samu, pošto je definitivno piće za sebe. Inače, prva asocijacija na pomen renomirane firme u bujanju – Matalj i autohtonih sorti, svakako da je bagrina. I dok smo svi čekali tu bagrinu, pojavila se Crna Tamjanika. Pojavila se, objasnila se i već na premijeri blindirala poziciju u kategoriji: „Ko ne proba, nije normalan!“ Ovaj polusladak put joj je definitivno put. Posut ružama i višnjama, kako ispravno smatra brat Fića.
Nenad Andrić
