Lično
Khamriyyat, skriveni pravac u arapskoj poeziji
Na početku beše reč ili barem tako kažu. Reč koja je na Bliskom istoku služila da podeli ljude na one dobre i loše ili one koji se povinuju ili suprostavljaju novoj nadolazećoj religiji bila je greh (حَرَام).
Tako je ova reč u islamu i arapskim zemljama zauvek obeležila vino. Kad god bi neko spomenuo vino ili uživanje u njemu uvek bi neko dodao da je to greh. Međutim postoji nešto skriveno, nešto o čemu se ne govori i malo zna a to je da je vino duboko ukorenjeno u arapskoj tradiciji i drevnom pesništvu Arapa.
Da, istina je, Arapi su obožavali vino, toliko su ga voleli da su mu čak i pesme spevali, ne jednu, ne dve, već hiljade pesama... Tako je nastao pravac u arapskoj poeziji koji se zove „khamriyyat“ i koji tako skriven postoji već vekovima i kao takav predstavlja večnu temu sukoba i rasprava zbog prilično tvrdog i grubog stava religije o alkoholu i vinu.
Na vrelom pesku arabljanskog poluostrva upravo je vino pružalo utehu i beg u slatke opijene snove iz surovog života u pustinji usamljenim putnicima, trgovcima, hodočasnicima i karavanima. Vino im je ublažavalo bol, vino ih je približavalo Bogu a njihovi voljeni i dragi su u tim trenucima bili pored njih.
Najistaknutiji predstavnik vinske poezije kod Arapa bio je Abu Nuwas ( 756. – 814.). Rođen u Iračkoj pustinji od oca Arapina i majke Persijanke kao dete nije ni slutio kakva ga slava čeka i kakav talenat poseduje. Kao mladić obreo se u Bagdadu koji je u tom trenutku bio kulturni centar arapskog sveta gde je postao pesnik. Pisao je pesme o ljubavi i ratu ali one najupečatljivije koje su ostale i preživele vekove spevao je u čast vinu.
„Pili smo u sećanje na voljeno vino
Bili smo pijani i pre nego što je vino bilo stvoreno
Čaše su nam pune kao pun mesec...
...
Pili smo vino bez srama i greha
Kada je bilo pomešano tako se puno zvezda pojavilo“
Abu Nuwas opisivao je vino kroz poeziju ispijajući tri vrste vina sa svojim prijateljima. Kada su došli do treće vrste potražio je „vino boje kišnice koje peče u usnoj duplji“. Na Bliskom istoku vino se još naziva i voda života.
Neki podaci pokazuju da je destilacija vina kod Arapa počela negde u VIII veku. Možda je fermetacija vina, vode života, jedan od simbola čovekovog preobražaja i napretka. Kada grozdovi puste i pomešaju svoje sokove i neko vreme tako zajedno ostanu u mraku krajnji ishod je spektakularan.
Vino i vinova loza su neizostavni simbol društava koja su nastala i postoje na obalama Mediterana. Različiti narodi, ljubitelji vina stvarali su kroz vekove pesme i običaje koji pokazuju sve lepote odnosa prema gajanju ove plemenite vrste biljaka i uživanja u vinu.
Tokom druženja, svetkovina i gozbi vino je pojedince uznosilo do božanskih visina a neumerene bacalo u patnju i duševni bol. Tako je kod Arapa i dan danas veoma živa rasprava o štetnosti i koristi ovog pića. Veliki pesnik, filozof i astronom Omar Khayyam sebi takođe postavlja ovo pitanje:
„Ako je ovaj sok božanskog porekla
Ko i zašto se usuđuje vređati
Savijene vitice loze kao da su klopke?
Dar nebesa, zašto da ga ne uživamo
Ako je ipak prokletstvo ko ga je onda stvorio?“
Vinsko pesništvo bilo je veoma popularno kod Arapa te su pored Abu Nuwasa veliki pečat ostavili i neki drugi pesnici poput Hafez el Širazija koji je u jednoj svojoj poemi naveo:
„Punite mi čašu svetlucavim vinom
Nek sok božanski pomuti mi um
Ne bih li bol u srcu umirio mom
Zbog nasmejane boginje
Koja ljubljaše me mlada
Žaoka nevere rani me sada“.
Aljoša Gligorijević
Atmosferu, doduše malo moderniju varijantu, prave arapske vinske ode poslušajte ovde. Pod obavezno!
