Lično
Klavijatura Budimir
Vertikala tamjanike Vinarije Budimir i prateća iznenađenja
Prilikom jedne šetnje pored raskošnih krčmoida na Savi, poznatijih pod imenom „splavovi“, začuo sam organski štetne elektronske zvuke. Galopirajući tumor na opnama bubnim mi se smešio... Pomislio sam u trenutku, kako bi to izgledalo kada bi ovde navratili vrhunski audio inženjeri iz Jamahe, Korga, Rolanda i ostalih giganata u proizvodnji elektronskih instrumenata... Kako bi to izgledalo kada bi oni uživo čuli kakav cvileće – zavijajući užas mogu proizvesti njihovi sofisticirani instrumenti, kreirani u početku da dubliraju Njegovo Veličanstvo Klavir, a potom postavši priča za sebe... Svaki komarac koji malo drži do sebe je rilom bez obzira bežao sa tih splavova, uz ideju da sisa neki narod sa malo više ukusa (dvosmisleno). U glavi su mi ostale te klavijature.
Da ne bi preterano pilio vaše živce, dragi čitaoci, neophodno je pod hitno ovo gore povezati sa nečim što ima smisla. Vertikalna degustacija Župske Tamjanike Vinarije Budimir? I dalje nije povezano? Pet tamjanika, od devete, zaključno sa trinaestom? Ništa? Ali i dva sjajna Prokupca Boje Lila! Lakše? Pet belih dirki i dve crne (crvene)... E sad je već mnogo jasnije. Skraćena župska vinska klavijatura za najfinije moguće tonove. Kako pravila nalažu i Bog zapoveda, trebalo je startovati od belih dirki. Poređane su nam po godištu ili što bi naš narod rekao „jedna drugoj do ušiju“, poput naslednika u porodici kanadskih doseljenika iz predkompjuterske, predtelevizijske i predbioskopske ere.
Na ovom portalu nećete nikada videti autentične brojčane ocene za vina. Ovde previše poštujemo vino, kao što, ne manje, poštujemo i matematiku. Vino je suviše umetnost, a matematika nepokolebljivo egzaktna. Varijante: osmades’ četir’ ako bih da ne povredim, devedeset ako baš odlepim, a sve ostalo turam između, suviše je neozbiljan pristup. Pogotovo ako se radi o par srkova, koji se još i ispljunu!? Probam, vidim šta mi se dopada i na tome insistiram. Ako mi se baš ništa ne dopadne, pozdravim se sa tim vinom i bez reči čekam novu berbu. Svako vino zaslužuje svoju, pripadajuću porciju poštovanja. Kada probate odlična vina, onda vam je posao poprilično olakšan. No, da se vratimo mi na povod...
Radost koju pisac ovih redova oseća prilikom svake Budimir „vertikale“ je zaista iskrena. Doduše, kada je ova vinarija u pitanju, uvek me posebno razneži „drugovanje“ sa što novijim berbama. Za to postoji i konkretan dokaz. Naime, bilo je najlogičnije krenuti od najmlađe župske princeze ka starijim, a meni je ruka odmah pošla ka najstarijoj. Kolega Toma Ivanović me je saosećajno pogledao „kao obolelog u glavu“ pa sam ekspresno tu čašu vratio. Dobro, bre, idemo od najmlađe...
Godište 2013 (12.5%) – Najviše tamjanika (sipana mi tri puta)
Ovo vino će verovatno biti na policama kada Novak Đoković postane teniski trener sa iskustvom... Za ovu specijalnu priliku doneta je iz vinarije bez „tretmana“, odnosno samo izvađena iz tanka. Bleđa od sestara, mirisala je onako kako to samo tamjanika ume. Tamjanika i ono njeno „telašce“ sa nežnim kiselinama i cvećem koje se nepokolebljivo vraća iz grkljana. Čim sam je srknuo, već sam odlučio da je najbolja. Bila je dobra, bila je hladna, bila je najviše tamjanika! I zvala je kaiš mesnate slanine na bistrenje, da proćaskaju...
Godište 2012 (13.5%) – Najviše umiljata (dvaput je dvaput)
Pa neće baš biti da je ona najmlađa sestra i najbolja. Prvo, boja koja vuče na zelenkastu, ako sme pečatirani daltonista da dobaci na tu temu išta. Drugo, ovo više nije telašce, već sasvim pristojno telo. Treće, minerali... Četvrto, lepe kiseline i neki embrion gorčine koji se raspukne pri povratnom efektu. Nešto kao „lekić“. Teže se „gutne“, ali odmah potom – leči. Poseduje i neku sovinjonsku primamljivost... Valjda na sve ovo asocira i malo propolisa koji se oseti prilikom konzumacije. Ovo je vino za „pregrmljavanje“ napetog sportskog leta.
Godište 2011 (13%) – Najviše svoja (sipana dvaput)
„Batali ove okolo i probaj mene. Ja sam vino, pusti ti njih...“ Srednja sestra ove vertikale župskih princeza je kao priča za sebe. Tvrdio sam tada, a sad smatram da to i nije toliko bitno, da je ovo vino većinski iz nekog drugog vinograda, u odnosu na ostale „švece“. „Najvoćkastija od sviju“, naglašeno drugačija, malo svetlija, suptilno kisela, srednjeg tela, u mirisu i ukusu puna dunje, zove, vinogradarske breskve, ananasa... Ova tamjanika je „čapkunski“ iznenadila i devastirala neki vid anticipiranog kontinuiteta na putu u prošlost. Mnogi muškarci se plaše jakih žena, pa je sasvim logično da će se mnogi enofili možda i kloniti ove berbe. Međutim, onaj ko voli baš takve, ovde će sit da se nauživa. Šansa da bude testirana od strane svakog ko vino voli, mora biti pružena. Najviše je svoja!
Godište 2010 (13.2%) – Najviše sjajna (sipana nekoliko puta)
Povratak u prošlost i to u najboljem smislu te reči. Ono što po mom mišljenju najviše karakteriše ovo vino je živost. Začuđujuće dobra forma i odlična baza za još „malo čekanja“. Verovatno postoji dosta vina ovakvog stila širom Župe (Prob’o, majke mi!), ali nisam siguran da je to slučaj konkretno sa tamjanikama. Ama nešto kao „bela patina“. Za one sa skupljim ulaznicama, oseća se snažna povezanost sa Margus Margijem, belom perjanicom ove vinarije. Već to je, uz izraženu kompleksnost, sasvim dovoljna naznaka ozbiljnosti i odlučan iskorak u tretmanu tamjanike na duže staze. Cveće kao dekorativna forma, ali ne i suština?
Godište 2009 (12.9%) – Najviše Budimir (sipana tri puta)
Ako kažem da je ova tamjanika „zahtevala“ dekantiranje, imam osećaj da ću izbaksuzirati briselske pregovore. Međutim, trebalo joj je vremena da „prodiše“, pošto je dugo u boci. Bilo je dovoljno 15 minuta za od „Šta je bre ovo?!“ do „Oho, ovo je ipak to!“ Da je dekantirana i držana na ozbiljnom ledu i da su postojale sve vrste uštipaka, odnosno i pirotski i leskovački na astalu, ne bi me ni pesticidima izbacili iz lokala. Mislim, ako je nešto od pesticida uopšte preteklo od prošlogodišnjeg haosa. Šalu na stranu, ova starmala mineralna princeza će poput godinu dana mlađe sestre još uživati u svojoj prolongiranoj mladosti. Jednostavno, najviše je Budimir!
Nije tajna da ako bi se neko očešao zadnjicom o slavine u Vinariji Budimir, taj bi komotno odgovarao za genocid iz nehata, pošto bi podavio dobar deo zemlje. Jedna su od retkih vinarija čije proizvode možete piti bez straha od nestanka. Raznih čudesa tamo ima, iz raznih godina... Čak se to nestrašljivo konzumiranje i toplo preporučuje, pošto bi onda u ponudu išla mlađa vina. (Morao sam! – prim. aut.)
Što se tiče Prokupca Boje Lila, odnosno dve tamne dirke ove sjajne Budimir klavijature (2009 i 2011), bilo bi degradirajuće samo reći da su ulepšale veče. Prokupac je imenica sa dva značenja. Pre svega, to je naša autohtona i neotuđiva sorta grožđa za ponos. Drugo značenje reči prokupac je – profesionalni kupac. Na veliku sreću i radost, kod nas se razvijaju i jedan i drugi. Prokupac Boje Lila je zaista predstavljao veliko iznenađenje te prijatne večeri, upravo zbog onoga šta trenutno predstavlja. Berba iz 2009-te je, po mom skromnom mišljenju, nešto najbolje što sam probao iz ove vinarije (ako se ne računa kasna berba tamjanike od pre par godina). Više no stoletni vinograd, koji ne bi mogao da uništi ni severnokorejski militantni buco nuklearnim projektilima, jedini daje sirovinu za ovo prelepo vino. Taj vinograd, u srcu Srbije, služi za ponos, tu je da opominje, a prevashodno da ukaže na to: Ko smo, šta smo, šta smo bili i gde možemo biti... Ozbiljan putokaz!
Nenad Andrić
