barell

Lično

5. oktobar 2020.

Mikročas anatomije

Multipraktičarenje će nas definitivno pobiti u narednom periodu. Žrtve smo sveprisutnih genija opšteg tipa... Kukavna „reklama“

Čoveku na ekranu zatvaraju oči sa leđa i turaju (kulturnu) čašu vina pod nos. On reaguje otprilike na sledeći način: „Mmmmm, odličan buke... Neko skupo vino iz vinarije?“ Prijatelj trijumfalno odgovara: „Ma jok! Iz Lidla!“ Tako nekako...

Mislim da ta „reklama“ traje nekih deset do petnaest sekundi i nemoguće je ući joj u trag na Youtube-u. Elem, kako u deset sekundi napraviti toliko široku lepezu gluposti? Prosto čovek ne zna odakle da počne. Pre svega, osoba koja se stavlja na „slepi test“, trebalo bi da poznaje vina. Ako je bar na nivou da razlikuje belo od crvenog, neće reagovati sa „skupo vino iz vinarije“, pošto je to komentar nekoga ko nije morao biti oslepljen da ne vidi. A pogotovo „neko skupo vino“!? Moj pas Radmila je na daleko višem nivou poznavanja vina od kreatora „reklame“ i u svom malom malteškom životu to ne bi odlajala ni za dva metra odležalih junećih krmenadli.

Dalje, kreator „reklame“ se mekano uneredio u život samom Lidlu, pre svega terminom „vinarija“. Naime, sva vina su iz vinarija, osim ako kreator ne poznaje neku kancelariju, obor, stovarište ocvalog ćumura, sektašku zapuštenu ciglanu, seosku laboratoriju za tripove ili komitet u kome se volšebno proizvode vina. Po „reklami“, vina koja se tu prodaju nisu stvorena u vinariji. I sad: Nije iz vinarije nego iz Lidla?! Lidlova vina nisu iz vinarije, shvatate li? Lepo je to znati. Baš ljupko, mada malo preteće upozorenje za one koji pomno slušaju.

Poruka koja se šalje je da su vina iz vinarije skupa, odnosno da je svako vino koje nastaje na mestu gde bi moralo da nastaje – skupo. To onda komparativno opravdava njihovu jevtinoću (Lidlove prodavnice), pošto nisu u pitanju vina iz vinarije.

Za one koji će ovde reći: „Šta si se, zveri, uhvatio smešne reklame, kad su nam i školski udžbenici prepuni notornih budalaština (preplavljene društvene mreže)“, odgovoriću da je ovo ipak kratki format, a da su sve te ozbiljnije stvari za pravosudne organe. Dakle, da se vratimo mi „komuniciranju“ sa nama, koji bi trebalo da budemo privučeni ingenioznim vinskim marketinškim trikom. Dobro, neka bude da je sa „vinarija“ napravljen lapsus. Verovatno je tako. Da nije, kreator pogibeljne reklame bi na namašćenom kocu imitirao anemometar. Tu bi ga postavili vlasnici onih vinarija koje su besomučno prodale ogromne količine svojih vina ovom poštovanom veletrgovcu. U vinarijama se vino pravi, a prodaje u... U? Pa, u vinotekama, pobogu! Često se to brljeta i sve gradske vinoteke mnogi nazivaju vinarijama... Normalnom svetu to može da se desi, ali ne i nekom ko „komunicira“ sa kupcima. On je samo potpuno neuk. Isti mu je Đoka da li pravi reklamu za uloške, prašak za pecivo, hotel, mišomor ili sredstvo za dezintegraciju masnih fleka. Tu krivimo Lidl, pošto esencijalni diletantizam ne sme da bude sastavni deo nečeg tako velikog. Ako ste veliki, onda uzmite eksperte za sve oblasti posebno.

Očigledno da ova brljotina, muzički donekle „peglana“ karikaturom nekadašnjeg megahita grupe Trio – Da Da Da (Ich liebe Dich, Du liebst mich nicht), ne bi bila uopšte u žiži, da nije bilo onog prekonoćnog prekoračenja uvozne kvote iz Unije. Mnoga strana, a ovde odomaćena i omiljena vina, nakon toga su morala nužno da poskupe. Mali uvoznici nemaju love gotovo za bilo kakvo reklamiranje, ali čisto sumnjam da bi bilo ko od njih napravio i pustio u etar ovakvu glupost.

Napunjena su, dakle, skladišta za Lidlovu „Vinariju“ koja to nije i u kojoj nije skupo. A buke odličan. Čovek kome je jedini komentar na vino da je sigurno skupo, verovatno i nije reprezentativni uzorak nekoga ko ulazi u „skupe vinarije“, da ne kažem – vinoteke. Ako je takva većina i ako stvarno ova „reklama“ ne smeta velikom broju ljudi, onda smo po mom mišljenju u problemu. Termini onda nisu važni. A ako termini nisu važni, mislim da se onda puno toga ljulja, od naših običnih života do pravnog poretka.

Lično, zasmetalo mi je i ono trijumfalno „Jok!“, koje bi kao trebalo da da izvesnu orijentalnu notu „reklami“. Za deset godina intenzivnog bavljenja vinom, nisam čuo „jok“ u bilo kom obliku komunikacije, nezavisno od nivoa „ušećerenosti“. To „Jok“ bi trebalo da nam kroz svoj otomanski prizvuk, približi čitavu Lidlovu vinsku priču, uz dodatno domaćinsko aranžersko folk sakaćenje pomenutog simplifikovanog elektropop hita. Problem je što nas sve to odaljava.

Prema rečima nekih pouzdanih ljudi, kojima lično verujem, ta vina (iz Lidlove „vinarije“, mada i Vero ima bombastično istaknuto baš to „Vinarija“ – prim. aut.) zaista nisu loša. Vrede bar onoliko koliko koštaju, što im na kraju krajeva i nije teško. Tim gore. Nisam od onih koji svoje vinske kapacitete pune u samoposlugama, ali ako budem u prilici da probam nešto iz „Neko skupo – Jok!“ asortimana, rado ću razmeniti mišljenja sa onima kojima je do mog mišljenja stalo. Do tada, gledajte reklame bez predrasuda i svratite obavezno u neku domaću vinariju. Mislim, baš vinariju, tamo gde je proizvodnja... I nije toliko skupo, ne dozvolite da vas lažu!

 

Nenad Andrić

 

Profesor Dionisije

"Za uživanje u robusnom vinu nama nije neophodan biftek!"

Vegeta & Rijana (začinjene estradne umetnice)