Lično
Mudro investiranje kuna – Vina Laguna
Istina ili izazov? Pa... I jedno i drugo. Istina je da je naše tržište izazov, pogotovo komšiluku. Prijatelji iz Istre i njihova „invazijica“.
Može se reći da je poznata moja strast prema sprdnji sa morskim plodovima u tanjiru. Obožavam ih, ali smatram da se neopravdano nazivaju hranom. Za ozbiljan obrok mi je potrebno pola šlepera školjki ili 300 metara gambora, linearno, a morsku ribu mogu da jedem dok ne uganem vilicu. Ne može to nikako da se džora sa batakom od svinjčeta ili junećim držačem kičme. Konzervativan sam, tim se ne dičim, ali je fer da naglasim. I kada se već nađete u Istri (Pula, plus selo Šišan), a u privatnom aranžmanu, te imate pristup kujni, onda se tu sprema i neka hrana. Od onih morskih zezalica, jedini iskreni respekt gajim prema usoljenim inćunima ili srdelama (čega god ima), koje jedem do lakšeg stadijuma slepila... Stanje adolescentne krtice.
Sto ljudi - sto ćudi, a kad smo mi Srbi u pitanju, onda na sto ljudi ide i do 270 ćudi, bez podvarijanti. Veća zajednica - više želja i ukusa... Pa da si Sultan od Bruneja, ne bi svakom potrefio i ugodio. Ako se već gađa sa idejom da se pogodi, onda uz sve te prehrambene metke valja utrefiti i vina koja priliče. Sasvim je jasno da vinski asortiman kruzera veličine Batočine sa okolinom, nije dovoljan da svi budu namireni. Ne bih sada ovde o obostrano jednoznačnom preslikavanju, pošto matematička terminologija tera bar pola čitalaca na čupanje kablova kompjutera. Nagon je keva. Dakle, šta da pijemo svi mi, ako ne postoje dve osobe koje jedu isto? Težina pitanja je uvek obrnuto proporcionalna težini odgovora. „Pićete jedno vino i šlus!“ Tako sam otkrio vinariju „Vina Laguna“ iz Poreča.
Ušao sam u samoposlugu erotskog naslova „Plodine“ i potražio to jednostavno rešenje. Da ne bude torzije ušnih resica (skupo u tri lepe), a da valja. Ono što mi je bilo poznato, koštalo je previše, naročito za svakodnevna kvašenja. Pino griđo, pino gris ili sivi pino, kako god, predstavlja po meni najvinskiju sortu vina. Nije mi najomiljenija, ali pokriva najširi dijapazon klope. Sa onim što se praćaka prirodno se slaže, ne smeta sirićima, a ume da se krlja i sa realnim mesom. I tako dohvatim bocu griđa Vina Lagune. Ne da se nisam ispalio, nego ispadoh slučajno i mudar. Sutradan se pristupilo ozbiljnijem formiranju zaliha. Doduše, ne baš kao kupovina Orangine onomad, kada sam kupovao skoro sve što se uveze u Srbiju za ličnu upotrebu, ali sasvim pristojna količina. Tako da sam se baš nekako vezao za to vino.
Naravno da ne znam zašto sam pisao ovo gore, ali verovatno je povod tome ljupka „invazija“ ove velike vinarije na naše tržište. U sklopu te invazijice održano je nekoliko hepeninga. Vinsko prehrambeni večernji samit u „Maderi“, raskošna demonstracija „kod Ćire“ u Hajatu i pre dva dana u retuširanom i ekspandiranom novosadskom La Meru. Svaka od tih angažovanih zabava se na poseban način pokazala uspelom i dokazala nešto što sam smatrao da je nemoguće. Kada sam pominjao onaj njihov griđo na startu, tu sam pričao o mejnstrim enološkom pomagalu za familijarne ručkove sa dinamičnim raspravama. Naravno da se u Istri mlate teran i malvazija do besvesti. I ne radi se tu o pukom vaspitanju. Kao, tu sam, pa pijem ono što nude, da ih ne uvredim. Da je tako, ta vina bi bila prevara, a daleko su od toga. Malvazija i teran su uz još par proizvoda (blagoslovena pršuta, maslinovo ulje...) organsko gorivo centralnog nervnog sistema Istre. I kada se tamo piju, ubedljivo su najbolji na svetu!
Kvaka je u tome, da mi ta vina nikada nisu prijala u Srbiji ni u približnoj meri. Što bi se posprdno reklo, organizam ih neće. Međutim, nakon ovih nekoliko susreta sa svedenom paletom vinarije Vina Laguna, mogu reći da ta moja žvaka o prijanju ne pije Odmenjsku. Doduše, pomogao sam lično, pošto sam iz glave izbacio da su to „one morske sorte“ koje iskaju jurnjavu za jedanaest dagnji na tangentnoj ravni porcije špageta i koje na novobeogradskom betonu nemaju šta da traže. Otvoren pristup je učinio da ta vina i ovde spoznam kao nešto što ima svoj, nezavisni ukus. Nose ponosno svoju Istru u molekulima, ali na jedan krajnje diskretan, nenametljiv način. Zato i stiču publiku... Zato su valjda ovde?! Njihova, hrvatska publika, još uvek nije u situaciji da proba naša, možda jednako diskretna i nenametljiva vina. No, to je sad politika... Realna priča o tome na Vinovniku bi pisca ovih redova oterala na ozbiljnu robiju, što nije samo po sebi problem. Problem je što se i pored toga ništa ne bi promenilo. Mi smo ovde otvoreni za sve i svakoga, mada nas bije suprotan glas. Zato nam i stiže sve i svašta, ali iz toga se svakako mora izuzeti ova ozbiljna vinarija, koja je sa pravom naišla na opštu dobrodošlicu. Pa i sa naše strane, svakako.
Nenad Andrić
