Lično
Njeno veličanstvo Cena
Preslikavanje neke boce vina u cenu, predstavlja jednostavnu funkciju. Da li je vreme za komplikovanje funkcije?
Da, baš tako! Radnja kojom se ulazna cena vina preslikava u maloprodajnu cenu je vrlo jednostavna funkcija. Izvorna veleprodajna cena se „krajcuje“ za rabat, „nalepi“ marža, pomnoži sa 1.2 (PDV) i kao izlaz imate cenu na polici. Ovo je univerzalna priča i odnosi se na sve, a ne samo na vino. Bilo kakvo izračunavanje cena je funkcija u „životnom“ smislu. Mnogi koji to danas rade, za vreme školovanja su imali ozbiljan stres od funkcije. Ušlo X, a izašlo Y! Prosto kao suljpa. Svest o funkciji, relaciji, sistemu jednačina i malo prostorne inteligencije vam potpuno osvetljava bogato parče matematike. No, to se na taj način ne predaje, pošto bi se sistem lako kapirao i šta bi onda radili oni koji predaju, a ne shvataju to što rade? Ali to nije tema našeg osvrta.
Ono što jeste tema, a povod joj je nedavna poseta selektivno već mesecima otvaranoj vinariji – odnosno Podrumu Janko, jesu cene vina. Povod poseti, koja će biti povod obradi teme je takođe nešto iz matematike, ali nećemo da plašimo... Nedavno je Vrtlog, barikirani sovinjon blan ove vinarije postao najbolje belo vino Balkana, pa je valjalo na „inoksno koplje“ nataći pripremljenu bivšu životinjicu iz sorte papkara, založiti vatru od prokupca i na provereni rodnoverni način prineti žrtvu. Pošto se u našem savremenom izotopu rodnoverja čovek oseća kao Bog, onda je sasvim logično da se žrtva unošenjem u organizam prinosi individualno za stolom – samom sebi. Dašak pragmatičnosti.
Pijući „strejt“ sovinjon blan iz 2012-te godine, koji predstavlja „kroki“ karipske pijace u sred sezone, a koga više nema u prodaji, bilo je logično zavapiti: „Šteta što ovoga više nema!“ Koliko li smo samo, širom Srbije, „omlatili“ vina koja su imala perspektivu da porastu u – ludilo. Naprosto, još smo mladi, pa nemamo živce da čekamo. Ono što će za par godina ludački valjati, sasvim dovoljno valja i odmah, pa se smlati pre razvoja. Nešto kao kod sportiskih bisera koje sa predpubertetskim, paperjastim brčićima, menadžeri razvlače po svetu, zarad brze love. To što se ta, mentalno i fizički nedovoljno zrela deca pogube, više nije važno. Da smo ikada razmišljali tržišno, nebo bi nam bilo granica. No, iz feudalizma u socijalizam, pa na šabanski pseudokapitalizam... Važno je samo – imati izgovor. Empirija ovom izlaganju, punih pluća duva „pozadi“, da bi isto poraslo: Svaka vertikalna degustacija naših vina se ispostavi kao neverovatno prijatno iznenađenje. Dakle?
Vlasnik Podruma Janko je povukao poslednjih par stotina primeraka legendarnog Starog Zaveta iz 2011-te godine, nominalno najbolje ocenjenog vina iz Srbije do sada. Promeniće mu se i cena, što je sasvim logično i opravdano. Inače, nekoliko naših vinara se u poslednjih par godina poprilično „vozdiglo“ kvalitetom proizvoda, ali i nekim kontroverznim potezima. Neki to smatraju koncepcijskim lutanjima, a mi to doživljavamo samo kao opipavanje trase. Međutim, priča o različitim cenama iste etikete iz različitih berbi nije ništa čudno. Naprotiv! Takvi potezi ohrabruju, pošto predstavljaju paradigmu razvitka vinske scene kao takve.
Kao što neuki smatraju da je kritika nešto što je a priori negativno, tako se i promena cene istog vina iz različitih berbi posmatra kao neminovno poskupljavanje. Glupost, naravno. Objektivnija, da ne kažemo - poštenija ocenjivanja unutar samih firmi koje vino proizvode, dovela bi do pojave da etikete iz „kilavijih“ godina logično budu jeftinije od onih udarnih. Administrativni napor uvođenja dodatnih stavki u fiskalnu kasu je minoran porez na ozbiljnost pristupa. Postoje sporadični primeri po samim vinarijama gde ova praksa postoji i to je za svaku pohvalu. Picajzle će ovde reći da je u pitanju ratosiljavanje zaliha, ali tim pre. To je odličan način, ako baš hoćete tako, da se vinari reše zaliha koje im predugo „bivakuju“ po podrumima. Za svaku picajzlu postoji pripadajući prašak.
Ako Vajninger tvrdi (i u pravu je, naravno) da se u svakom od nas odvija „živahno kombinovanje polova“, onda bi se matematičkom indukcijom lako došlo do toga da svako od nas u sebi krije i par (ko molova, a ko kila) molekula malograđanštine, koji se kombinuju sa građanštinom, valjda!? Prilikom nekih ozbiljnijih proslava nosili smo (neverovatno, zar ne!?) na poklon neke boce vina. Svako kome se to vino pokloni pokušava da iskopa informaciju o finansijskoj vrednosti dara (Eto ih molekuli!), pa makar to dobronamerno branio ozubljenom sekirom: „Ma samo da znam kako i koliko da uzvratim...“ Veliko je zadovoljstvo kada tu radnju (a poklanjate srpska vina, dakle najbolja na svetu) možete preduprediti rečenicom: „Nema cenu, pošto ne postoji u prodaji... Čuvaj dok je ne dobije ili dok je (što je i najbolje) ne formiraš sam(a)!“
Dakle, neka dobijaju različite cene, poput legendarnog Starog Zaveta (2011, lot 1), pa će se lakše i prodavati. Voli narod da bira, mada često nema pojma šta bira (politika). Sasvim je moguće da slično postupanje u opštoj praksi ne postoji, ali i to ide u korist. Vino je ipak, nešto posebno... I zato, kao što se kaže u onom prežvakanom, odvratnom južnoafričkom vicu, iz vremena kad je brat Mendela igrao klikere: „Šarajte malo!“
Vinovnik
