Događaj
Nov, neobičan i odličan Pino Noar
Jedna od najagilnijih i najuspešnijih naših u 2016-toj, Vinarija Virtus, predstavila je premijerno svoj Pino Noar iz 2014-te i najavila dalji proboj u futuru.
„...i tako ti pričam, vidi, znam da je možda skupo, mada... Mi smo se obično tu snalazili i pravili šabansku votku, majku svih koktela. Ono, kao, malo apotekarskog alkohola, destilovane vode iz pegle, plus Cedevita – kraljica okusa. E sad, što ti ovo pričam? Pilo se i neko jeftino vino, ali ko da se zamlaćuje sa nečim što mi treba bure da se ušećerim!? I ti meni kažeš da je izašao neki novi pino!? Pa dobro, ali moj prvi pino nije bio ni noar, ni blan, ni griđo... Prvi pino koji sam popio je Pino Silvestre, afteršejv, na nekoj žurci, mislim da je bio Vidikovac ili u Jerkoviću. I da ti kažem, odlično se preklopio sa hranom, pošto mi je je’an deci tog Pinoa ubio luk iz ćevapa, pa sam dobio svež, planinski zadah...“
Ovo bi mogla da bude ispovest službeno, svakodnevno i temeljno pijanog, ostarelog komšije u sintetičkom dresu argentinske reprezentacije ispred lokalnog dragstora pića, ali nije. Pino noar, sorta koja pravi razliku, definitivno je oblik tamnopute lakmus tečnosti (Ko sa njim ume, on zaista i ume.). Opasno zahtevan, težak za rad, osetljiv na sve i svašta (od nivoa temperature i količine prirodnog svetla, do novog zakona o stanovanju), pino noar, ako se dobije makar pristojan u boci, oblik je podviga. Beli (pinot blanc) i sivi (pinot grigio) burazeri su manje kilavi, ali manje i popularni. Kada se kaže samo PINO, u 98% slučajeva se to odnosi na pinot noir. Slično kao kod kabernea koji nije fran. Pino noar, neprikosnoveni imperator Burgundije je definitivno važan!
I kada se pod našim nebom rodi neki novi, pa još kada je odličan, a pogotovo što je baš naš, definitivno imamo događaj. Sa velikim „D“, što bi neki rekli. Generalno, nije da ih nemamo. Nađe se... (Mislim, pino noara, a ne događaja.) Neke vinarije su u tom smislu „zategle posteljinu“ i pripremile teren novim, mladim kolegama. Trijumf Noir, Mamouth, Pino Svetih Ratnika i još par etiketa, predstavljaju moćno punjenje granate od crnih šišarki. Uz rame sa nenavedenim i navedenim stalo je novo vino premijum linije Vinarije Virtus, nedavno predstavljeno široj javnosti.
U restoranu Le Teniza, pred više desetina odabranih zvanica, odnosno ljudi iz struke i omiljenih javnih ličnosti, Virtus Pino Noar je predstavljen na izuzetno lep i primeren način. O vinariji, postignutim uspesima u prethodnoj godini, a pre svega o „novorođenčetu“, govorili su: Dejan Stanković (pod jakom temperaturom, delovao je kao neko ko se junački bori sa unutrašnjom fermentacijom), Milorad Halavanja (glavni enolog vinarije), prekaljeni Igor Luković, uvek odmereni i temeljni Tomislav Ivanović, Nenad Andrić i prof. Dr. Nebojša Marković, glavni „arhitekta“ Virtusovih vinograda. Pažnja prisutnih i pored količine „govorancije“ nedvosmisleno ukazuje na to da su svi navedeni poprilično pogodili suštinu. Na kraju je i Inspektor Blaža, veliki prijatelj kuće (ne samo svoje, nego i Virtusa – prim. N. A.), na sebi svojstven, duhovito dirljiv način, izgovorio ono što o Virtusu misli i oseća.
Misli i osećanja svih koji su imali privilegiju da prisustvuju ovoj svečarskoj rekapitulaciji – promociji, gotovo da su unisona. Diskretno, a otmeno. Svečano, a relaksirajuće. Svedeno, a ispunjeno. Posebnu milost i radost je predstavljao savršeni „prehrambeni aranžman“, pošto se nije preterivalo u „širini ponude“ koja se neveštim ljudima lako otme u prehrambenu bahanaliju, pri čemu se vino stavi u drugi plan. Ono čega je bilo, baš ga je bilo (izdvajamo fenomenalnu pačetinu i nekoliko vrhunskih sireva) i savršeno je pratilo posluženi pino noar. U Virtusu se o svemu misli i iz tog razloga je ova vinarija za kratko vreme stigla tu gde je stigla: na sam krov kvaliteta i prepoznatljivosti.
Koliko će među vinskom publikom biti prepoznatljivo novo vino ove vinarije? Nema sumnje da će se prepoznavati. Većina pino noar grožđa kod nas završava u roze agregatnom stanju. Ovo vino spada već sada (sjajan „milje“ kiselina mu pruža šansu da nam poživi još dugo) u sam krem odgovora na pitanje: „Koji pino noar iz Srbije da...?“ Njegova boja nije klasična pino noar boja (pogled kroz naočari za sunce pokojnog Džejmsa Brauna), niti je u pitanju aristokratski, svileni i satenski pino. Više vuče na odlično teksas platno od koga se prave najbolje farmerke na svetu. E sad, da li zbog naziva, ili... U svakom slučaju, jasna je nota drveta, pošto je u pitanju jako mlado vino (iz spleta narodnih igara „Virtusove ludorije iz 2014-te“), ali nekako kao da nije u pitanju hrast. Prva asocijacija su mi neki četinari... Sad da li zbog imena sorte, taninske čičak trake na teksasu ili tamne boje, pošto učeniji kažu da su svi ti doživljaji nekako povezani, ko će ga znati?! Kao i gore pomenuta „pino noar sabraća“, ovo vino spada u „čvršću rabotu“. Luković je naveo da je to očigledno odlika teroara, sa čim se u potpunosti slažem pošto sam i sam to hteo da napomenem, ali je pre mene „apio“ mikrofon. Ako je tako, onda mogu reći da mi se od svih teroara naš najviše i sviđa. Nije samo što je naš...
