Lično
Novi sad
Puno pozdrava zlobnicima koji smatraju da postoji greška u naslovu. Traminac, semijon i morava u Župi...
Kaže mi burazer (retko duhovit, nadaren i pismen, pravi čovek od pera) pre neki dan, da se čuo sa našim zajedničkim poznanikom. Poznanik je i dalje aktivan u „žutom novinarstvu“, odnosno neoplakanom đubretu koje remeti višedecenijski sklad pljuga i stripova po kioscima. Elem, vesti su sada značajno modernizovane, čak gotovo robotizovane. Osoba na formacijskom mestu novinara dobije trideset ključnih reči koje valja skucati u par rečenica, plus bombastičan naslov, turi neku brendiranu sisu na fotografiju i eto materijala za kliktanje, prelistavanje, dizanje pritiska... Zato se nemojte čuditi što vesti više nisu samo gramatički i smisleno neispravne. Sada su već potpuno nečitljive i vređaju čitaoce. Novinari ne mogu da rade, a oni koji sve to kuvaju (uređuju i naređuju) ništa pametnije i ne mogu da naprave. Ne može nepismen da uradi išta pismeno. „Sirotinjski k...., gazdu ne pravi“, kako često kaže moj saputnik i domaćin, g. Beli.
„Hoćeš li sa mnom na dan u Župu? Sadimo nešto novo...“
„Pa već imaš sve sorte grožđa. Šta ćete sad da sadite? Eukaliptus? Kenijsku kelerabu?“
„Moravu, traminac i semijon. Ideš?“ (Iako se ispostavilo da morave ima najmanje, stavljena je na prvo mesto iz sugestivnih razloga. Zna zmija da sam opsednut moravom, srpskim rizlingom.)
„Iako taj dan nikada nije dan, nego ću imati sreće ako budu samo dva, idem...“
„Samo da ne bude kiše...“
„Što? Onda ne idemo?“
„Ne, onda idemo sporije...“
U Istri pijem isključivo, samo i jedino malvaziju i teran. Međutim, čim provučem organizam kroz tunel Učka, to više nije to. I ne treba da bude. Ovo su rečenice kojima na najbolji, meni dostupan način, objašnjavam teroar, odnosno podneblje. Župa ima veliku nesreću i još veću sreću što je na ozbiljnoj distanci od Beograda. Nesreća je u tome što je fatalno obogaljena za korporativne posete, izletni vinski turizam i induktivne potencijale metropole, a sreća je u tome što može biti svoja. Trebalo bi da od te sreće, nema veće. Međutim, izvesnu dozu bliskosti i jednačenja podneblja možete osetiti dok sedite na zidiću u Bloku 45, cirkate prokupac (bilo koji) i pokušavate da nazrete Savu od listom odvratnih splavova koji su nam zauzeli reke ko švaba Poljsku onomad.
Dakle teroar, podneblje, zemlja... Na fenomenalnom položaju sa koga se vidi dobar deo Srbije (nikako zato što je Srbija mala, nego zato što je položaj nestvaran – prim. aut.), a posebno jezero Ćelije, od ranog jutra je uigrana ekipa fircala padinu i pozicionirala „prutiće“. Kišičica i užareno sunce su se smenjivali kao u hokeju, te su na taj način obesmislili taktičke uzmake. Ako krenete gore uz padinu, pošto je počela kiša, dok stignete je već upekla zvezda. Stoga je vinogradarski Drim Tim ignorisao meteorologiju i radio svojim ritmom. A to je ritam koji bi slomio i ozbiljno žilave. Milina je gledati sadnju vinograda, a gledati ovakav tim dok to radi predstavlja dodatni bonus. Još kad se sadi morava...
Zobao sam divlje trešnje poput stondiranog čvorka i pokušavao da se projektujem u 2020-tu, kada će ta padina uveliko biti „u pogonu“. Miris tog grožđa će verovatno stići i do planine Jastrebac, čuda koje se vidi i iz Belgije, verovatno. Valja dobro zapamtiti ovu padinu, pošto će ona, uz neophodnu i svesrdnu pomoć Rajkovića dati besprekornu sirovinu za odlična vina. E sad, ako g. Beli, inače čovek koji je više puta u životu otvorio Pandorinu, nego kutiju sa bombonama, odluči da ta vina koštaju preko 500 evra, onda ćemo ih konzumirati samo u podrumu. U tom podrumu se koriste sve imenice, sem jedne ženskog roda. Štednje nema. U tom podrumu se sve nemilice toči gostima...
Analiza signala podsvesti je siguran projekat za bekstvo iz banalnosti. Ništa nije slučajno... Odličan potez je dolazak morave i traminca u Župu. Semijona se još i nađe, ali retko i u pitanju su „prastari“ zasadi. Istražuje se... Kao vinarija sa najvećom površinom pod lozom u Župi, Rajkovići imaju mogućnosti i odgovornosti za novitete. Pitoreskni ručak na krilu kamiona, a koji podrazumeva vrhunski vojnički pasulj, spektakularno pečenje i domaće princes krofne simbolički se poklapa sa laganom kišom, odnosno kao da je Veliki Manitu lučio nešto iz vilice, onako božanski gladan... Cene, koje g. Beli povremeno „iskopa“ sa dna pominjane kutije, samo su indirektan poziv da im se ode u goste. Mada to oni rade i direktno.
Bila su ipak dva dana u pitanju, ali primedbama nema mesta. Prisustvo sadnji novog vinograda je potencijalno prisustvo sadnji istorije. Bar meni, odnosno nama, kojima znači to da se u ovoj zemlji nešto radi i pravi. Još kad se ovako dobro radi, onda je srce na mestu. Pa da sačekamo i tu 2020-tu...
Nenad Andrić
