Lično
Povratak u budući povratak
Kada viljuška, kašika i nož nisu samo escajg, nego i rekviziti... Kada vinska čaša nije samo sud za „Daj nešto belo!“ Nemanja i Vanja!
Pojedini profesori fizike prilikom prenošenja znanja sitnoj deci vrlo često izgovaraju nebulozu: „Kada na telo deluješ silom, saopštavaš mu ubrzanje!?“ Svi zainteresovani mogu ovo da testiraju gurajući zidove objekata ili da se samostalno vuku za kosu i na taj način odlepe od zemlje. Naprosto, ne važi za vezane sisteme. O tome da trud sam po sebi ne mora da donese rezultat, pisao je Sizif u svom autobiografskom delu: „Malo gore, malo dole, pa ispočetka“. Da bi se „saopštavalo“ ubrzanje, pomeralo iz mesta i da trud dobije realan smisao, neophodno je imati pismenu viziju, utemeljen plan i pogled „iza brda“. Talenat je potreban, ali nikako i dovoljan.
Dva sjajna momka su nam sinoć pokazala stazu pod naslovom „Povratak u budućnost“. Večera koja ima i svoj sajt (!?) autorsko je delo Vanje Puškara, izuzetno talentovanog šefa kuhinje i Nemanje Papića, sjajnog mladog somelijera, verovatno jedinog koji neprestano promoviše ljubaznost, vaspitanje, prirodan osmeh i vedrinu. Veče sa večerom ove dvojice nadarenih autora, bilo je malo umetničko delo. Iz samog naslova, ko je želeo da ga pročita, moglo se naslutiti da ćemo upasti u izotop filma. Umetnost se od svega što nas okružuje upravo i manifestuje napuštanjem bazne dimenzije i odlazak u neke druge. Nije to bilo banalno punjenje crevaca i nalivanje vinima. Sizif je izgurao stenčugu na vrh, upalio vrhunsku pljugu i seo da razmisli gde će voditi familiju na letovanje. Trud se isplatio...
Vanja Puškar se „igrao“ namirnicama koje su nam odomaćene, bliske i pristupačne. Koziji sir, pileća džigerica, badem, šljive, kajsije, govedina, grašak, kraljica mangulica, krompir, jagnjetina, kruška... Neko je nedavno izjavio da je hrana samo ono što bi i njegova pokojna baba prepoznala kao hranu. Moja netolerantna pokojna baba bi za ono što je spremao Vanja imala potpuno razumevanje. Za života to razumevanje je zaista dobio malo ko. Deo koji često bode oči prilikom analiziranja ovakvih - uspelih i neretko - manje uspelih događaja je izvorni ukus konzumenta. Ispada da svi vole sve da jedu, ako je vrhunski pripremljeno i da svi vole da piju vina koja su sjajna. Da vidim junaka koji će spremiti kelj i karfiol tako da bih ja savladao dva zalogaja. Nije ga rodila majka, još uvek! Iz jednog zalogaja mogu da konstatujem da je vrhunski spremljeno i to je to. Ista priča i sa vinom. Postoji veliki broj vina koja su na ivici ispravnosti, a u kojima uživam, kao što postoje sjajna vina koja mi ne prijaju. Kvalitet je jedno, a ukus nešto sasvim drugo. Na silu ih spajaju samo neuki i nadmeni.
Ono što je Nemanja Papić spremio da sipa u čaše je apsolutni pogodak. Demonstracija precizne hirurgije i snajperskog dara. Uz osmeh, naravno... Izbegavajući kliše, uz Vanjine specijalitete je poslužio vina koja nisu „Zdravko Čolić“. Vrhunski potez nekoga ko zna svoj posao i ide korak napred. „Zalogaj“ koji mi jedini sinoć nije potpuno „čučnuo“ (isključivo stvar ličnog ukusa), maksimalno je ispratila i pomogla Milomirova tamjanika. Kostina Jagoda je vino koje se besomučno pije do dna novčanika, a sinoć se svečano udala za pileći parfe. Neka im je sa srećom! Acin Margus Margi, inače Tina Tarner srpske vinske scene (svi je poštuju, ali se ne pita za godine), komotno prati preukusni goveđi gulaš. Mangulica je svečano obučena u raviolu, „opepeljena“ čvarcima i četvororučke podržana briljantnim Oskarovim rizlingom „Tri dana, tri godine“. Apsolutno otkriće večeri! Ili je to možda bio sočni goveđi file u sadejstvu sa krompirom, blombiran Jovićevim vrancem? Ko će ga znati... Malo drugačija jagnjetina je dvojno državljanstvo zatražila pomoću Milijanovog Slovenskog sna i Acine Sub Rose. I dobila ga bez ikakve protekcije. Slatkiši, preventivno uparivani sa koktelima i vrhunskim matorim vinjakom, neočekivano su dobili novu dimenziju sa zapaljenim listovima besprekornog duvana. I na kraju dolazi faza u kojoj se sve sa svim slaže. Što bi se reklo, trenutak u kome i uzajamni dušmani progovore.
U svakom slučaju, jedno jako lepo veče u prijatnom okruženju ljudi koji vladaju materijom. Vanja i Nemanja se gotovo podrazumevaju, ali je i za njih izuzetna potvrda to što su im na rad i trud štambilj udarili oni koji taj štambilj i drže. Pisac ovih redova to verovatno nije, međutim, sinoć je puno ljudi na reverima imalo SERSA značke i nisu delovali nezadovoljno. To dovoljno govori...
„Sizife, ’oćeš na čašu prokupca?“
„Jok, ti ćeš!?“
Nenad Andrić
