barell

Lično

22. april 2013.

Prvo vino koje nisam popio

Skupilo se nas nekoliko u kraju sa idejom da probamo vino. Svi pričaju o tom vinu, pa kako sad da ga ne probamo? Ne ide...

 

Da bi uživali u vinu, sabrali smo sav novac koji smo kod sebe imali, a koji je preživeo udar lokalnih siledžija, potonjih glumaca u dokumentarnom filmu „Vidimo se u čitulji.“ Dakle, zberemo mi tih nula dinara i zaputimo se u obližnju, jedinu od tri samoposluge. Najstariji od nas, zvaćemo ga Kara, odvaži se da sa tom, ne baš impresivnom svotom novaca uđe i pribavi nam litar Hristove krvi.

 

Kao da svaki dan krade, petnaestogodišnji Kara se iskusno šetao između rafova. Drljao je neke sapune, uloške, šećer u prahu, sijalice po rukama i polako se približavao vinskom dipartmentu pokojnog Centroproma. Mi smo uzbuđeno spolja posmatrali akciju kroz musavo staklo. U jednom trenutku, odvažni Kara munjevito zgrabi litarsku Caricu Milicu i strpa je u svoj socrealistični donji veš.

 

Izneti neprimećeno litar vina u gaćama ako ste visine Tome Kruza u predpubertetu je zaista nemoguća misija. Mislim, stvarno deluje degutantno. Izgledao je kao Toblerone od 50 kila sa tom flašetinom. Nije prošao par metara i na rame mu se spustila nežna, aristokratska ruka našeg kasapina, koji je imao par godina robije u CV-u zbog malo oštrije rasprave sa komšilukom. Što bi se reklo, pade Kara!

 

Dalji tok događaja nam je dosta kasnije rekonstruisala šefica samoposluge, pošto je u njenu jednostavnu kancelariju odveden zaista mali kriminalac, potencijalni vinopija. Na taj način nam je podarila priču za sva vremena...

 

U kancelariji su bili prisutni: šefica, dva milicionera (ono što su danas policajci) i drhtavi Kara sklupčan u ćošku. Litar Carice Milice, ključni dokaz ovog „zamršenog“ kriminalističkog slučaja, nalazio se na stolu. Opšta tišina u kojoj svi razmenjuju poglede... Mučnu tišinu, kao i sve ostale situacije u to doba, rešavala je narodna milicija. Jedan od dvojice drugova organa bezbednosti priđe drhtavom Kari sa ciljem da mu sašije pripadajuću edukativnu šamarčinu uz laganu torziju šije, koja je u to vreme značila: „Vidiš sine, kriminal se ne isplati. Izvini se osoblju i nemoj da ti više padne na pamet nešto slično.“

 

Kada je zamahnuo, prostoriju je zaparao krik maloletnog delikventa: „Ne! Nemojte da me bijete!“ Ovlaš obrazovani pripadnik milicije zbunjeno zastade i reče: „A zašto da te ne bijem?!“ Prkosni Kara prpošno, ali nekako kao u poverenju mu sasu: „Reći ću vam ko je ubio Indiru Gandi!“

 

Dobio je nekoliko šamara po ubrzanom sistemu, a mi smo kroz par dana kupili tu famoznu Caricu Milicu. Osećali smo se užasno moćno dok smo pili vino na klupici u kraju.

 

Nenad Andrić

 

Profesor Dionisije

"Ludnica je mesto gde optimizam najviše cveta."

H. Elis