Lično
Prvomajski u(s)ranak
Mali osvrt na praznovanje u uslovima današnjeg, degenerisanog sajber feudalizma. Zašto nedelja ima samo sedam dana?
„Znaš me od detinjstva. Znaš da kao iskreni antikomunista i zakleti monarhista prezirem dvadesetdeveti novembar i ta sranja...“
„Znam, naravno.“
„E, od kako sam se zaposlio, nemam stav!“
Ovog dijaloga sa mojim drugom Zokijem iz užegle sedmice (tramvajska linija u Beogradu) sa početka devedestih se uvek setim kada „naleti“ neki praznik iz ešalona onih starih. Tako je i danas, za maj koji je prvi. Šta je danas taj Praznik rada? Da li je simbol nerada?
Rad, kao takav, mogao se kod nas slaviti u drugoj polovini dvadesetog veka, zato što je bio vrlo diskretan, gotovo nevidljiv i nenaporan. Konkretno, tada se govorilo: „Idem na posao...“, umesto: „Idem da radim!“ Tada se govorilo: „Dobijam platu...“, umesto: „Zarađujem platu!“ Uz legendarno: „Ne mogu toliko malo da me plate, koliko ja malo mogu da radim!“ Mislite li da to nema baš nikakve veze? Hmmm... Od upoznavanja sa delima Maksa Friša, postao sam pristalica ideje da ništa nije slučajno, pa ni slučaj. Sve su to bile potpuno realne formulacije. Obično ih neka ozbiljna ekipa u potaji definiše (u kriznim vremenima je to čak - imperativ) i kasnije plasira, ali je bilo i ovakvih, spontanih...
Radni ljudi i građani (opet stara formulacija), radnici i poštena inteligencija (Neverovatno je to da građani i poštena inteligencija nisu i ne mogu biti radnici, a radnici, logično, ne mogu biti inteligencija!? – prim. aut.), svakog prvog maja su opsedali izletišta sa familijom, rešetkama, cegerima ćumura i ovlaš pripremljenog mesa, da proslave svoj praznik. Salate u plastičnim vanglama, poluladno pivo, žuti i crni sokovi... Proleteri, uz obavezne karanfile na reverima lister sakoa slikani su za informativne emisije i kao takvi predstavljali mizanscen Šangri La šarade. U ovom današnjem, degenerisanom sajber feudalizmu, rad, onakav kakav je bio, potpuno je nestao. Raspolutio se u ovlaš naparfemisani kuluk ili broj na birou, a praznik je ostao. Daj šta daš! Daj bilo šta, pošto se instituciji usrane motke pristupa samo ako ne daš baš ništa. Fabrike razmenjuju mutni tajkuni i monstruozni konzorcijumi, kao što su se razmenjivale karte u tada popularnoj igri „Magarac“. Sve je suviše nečije, da bi bilo ničije, odnosno opšte. Ali, o(p)stao nam je praznik.
Umesto da taj praznik opominje usijane glave, neposredne aktere „Magarca“, na potencijalni bunt izmoždenih ljudi koji imaju nerealne ambicije da prežive, postao je samo jedan od retkih dana kada bi formalno trebalo da se ne radi. „Samo to i ništa više...“ (E. A. Poe) Međutim, mnogi i danas rade... Mnogi GMO sajber feudalci imaju ozbiljnu primedbu na zakone Kosmosa, kao i na njihovo tumačenje od strane tumača Svevišnjeg, da nedelja ima samo sedam dana. Valjalo bi da ta radna nedelja malo potraje. Šta je samo sedam dana!? Desetodnevna radna nedelja bi bila prihvatljiva kao neko prelazno rešenje. Fascinantno je da se sve više radi, iako nema više šta da se radi. Sve je robotizovano, sve je tuđe, pa i naše je tuđe i sve se uvozi, a negde se tamo daleko pravi. A da li i tamo slave praznik rada?
Zbog čitave lepeze razloga poljoprivreda je jedini realno ozbiljan i spasonosan rad. Milon puta sam odgovarao na pitanje: „Šta te je privuklo vinu?“ E pa, privukao me je rad! Privuklo me je to što se to VINO PRAVI! I to kod nas, danas! Privuklo me to što je vinogradar u vinogradu i za praznike. Njega ne dotiču neradni i radni dani. Grožđe traži svoje i mora ga dobiti, inače sve ide u ambis. Grožđe to ume da vrati. Zato se vino pravi. Zato imamo vino. Zato nema izgovora i kompromisa. Na kraju dana se skrušeno legne u postelju uz primisao: „Dao sam sve što je do mene...“ Na kraju se spava snom pravednika... Na kraju krajeva, svakom radnom čoveku je praznik ako zaspi sa svešću o sopstvenom učinku.
Kao što za vino ne postoji univerzalni recept trojice kolega (Merlin, Gargamel i Aspiriniks), tako ne postoji ni za izlazak iz ovog sveopšteg haosa. Pojedinačni pristupi još uvek imaju primat. Kada se rešenju bude pristupalo globalno, onda će doći i do revizije kičmenih stubova igrača „Magarca“, tradicionalnim usranim motkama. Oni o tome ne razmišljaju, nego im se samo desi, a nije dobro da se bilo kome, bilo šta tog tipa - desi. Istorija nas ničemu ne uči. Pravu ne poznajemo dovoljno, pošto je institucionalno fabrikovanje laži i poluistina jedina realna epidemija sa kojom čovečanstvo ne može (ili ne želi, pošto ljudi vole polubajke) izaći na kraj. A opet, ono što ćemo svi nekako u dubini duše osetiti je to da sve, ipak, na kraju čučne na svoje mesto! Stoga, svim dragim vinoljupcima, kao i svima koji rade, uz uslov da taj rad vole i(li) poštuju, želim srećan praznik rada...
Nenad Andrić
