barell

Lično

30. novembar 2017.

Rakija uglavnom

„Sve se može oprostiti ako se posmatra sa stanovišta cilja.“ (Jukio Mišima)

Jedna od najomiljenijih imenica ženskog roda u našem jeziku je, naravno, rakija! Ako je posmatrate samo kao alkoholni napitak, makar i najviše kvalitativne kategorije, grdno grešite. Rakija je blago. Rakija je naše blago, pre svega! Kao takva, ona je element reprezentativnog skupa blaga, čiji elementi nemaju pripadajući status. Zašto? Pa zato što se jednostavno podrazumevaju. Naša je, tu je i šta je sad pa tu toliko važno? Možda nam je zbog tog lošeg odnosa i bliska, kao familija?
„Pusti brata, znaš da je u problemu...“
„Pusti tetku, razvela se, nije joj lako.“
„Znaš da je stric takav, pusti...“
„Pusti ujaka, misli da je pametan...“

Podrazumevaju se i puštate ih. Kao da imate zmajeve, a ne familiju!

Nekako pod ruku sa vinskom scenom koja u svakom svom segmentu raste eksponencionalno, raste i rakijaška scena Srbije. Doduše, linearno, pošto je polazna tačka kvaliteta već izuzetno visoko. Jednostavno, radi se o najboljim destilatima na svetu, koji se uspešno takmiče sami sa sobom.

Zašto pravim paralelu između vinske i rakijske ili rakijaške scene? Bez obzira na vrtoglav uspon, privatna vinska inicijativa je u fazi sanacije adolescencije i tek kroz nekoliko godina će biti fer prići joj sa malo više dobronamernog interaktivnog kritizerstva. Folder sa brljotinama je možda i pun, ali zaključan. Fajlovi unutra se lagano brišu, svakom novom berbom. I brišu se samo „oči u oči“, nikako javno. Nalaziti trenutno mane i isticati ih javno spada u loš ukus. Iz tog razloga se mi bavimo bodrenjem proizvođača i bespoštednom propagandom zarad podizanja vinske svesti. Svesti da vina pravimo i da su sve bolja i bolja. Dakle, ne kulture, nego svesti. Sa rakijom nije tako. Dva odvažna, obrazovana i prema rakiji emotivno uravnotežena momka to rade drugačije. Rakija, uglavnom!

Ilija i Zoran su, po sopstvenim rečima, deset godina čekali da se nešto desi. Njihov prepečeni Godo nije stizao. Ni SMS-a, ni razglednice, ni maila... Ignorišući čekanog, odnosno medij (ili daj Bože, više medija) koji bi podrazumevano blago, odnosno srpsku rakiju raščlanjivao, analizirao, objašnjavao, pa na kraju krajeva i propagirao, rešili su da sve to urade sami. I uradili su! Njihov sajt (ne mogu da otkucam reč blog, pa da me obesite – prim. aut.) se vrtoglavom brzinom pozicionirao na vrh lestvice najuticajnijih i pre svega najutemeljenijih medija koji rakiju tretiraju. Postali su relevantna rastuća baza podataka o vrhunskim i manje najboljim, srpskim rakijama.

Čak i izuzetno poznavanje neke materije vam ničim ne garantuje uspeh u edukaciji ili propagandi te iste materije. Potreban ali nikako i dovoljan uslov. Da su Ilija i Zoran u materiji, jasno je posle par rečenica bilo kog članka koji se na sajtu nalaze. Ono što daje posebnu snagu onome što ova dva svršena sociologa čine rakiji je pismenost i to ne uglavnom, nego u potpunosti. I kad je nešto relevantno ujedno pitko i pismeno, onda je meta razvaljena, a promašeno sve ostalo. („Gde si pucao?“ „U vazduh...“ „Jesi li ga pogodio?“) Doduše, kod njih ima pogodaka i iz kategorije „ostalo“, a tu pre svega mislim na dečački šarmantne, često vrlo suvisle muzičke preporuke uz konzumiranje.  

Kako na njihove napise reaguju proizvođači rakije? Pa, od slučaja do slučaja... Neopterećeni finansijskim balastom, Ilija i Zoran pišu onako kako misle. Oni koji im veruju, veruju im bezrezervno. Oni koji im ne veruju... Naravno, ne moraju ni da otvaraju sajt. I ne otvaraju ga. Proizvođači rakije uglavnom gutaju knedle dok se ne pojave u članku, a kada dobiju srebro ili zlato od „surovog dvojca“ vidno odahnu. Oni koji to ne dobiju, znaju zašto nisu dobili. („Da od psovki u bradu brada i raste, svi bi bili Raduljica“ – kenijska narodna poslovica) Suviše je u ovoj zemlji sjajnih rakija da bi se neko sprdao sa potrošačima ošljareći u proizvodnji i da bi to moglo da se trpi. I ovde ću se vratiti na kratko i na vino:

Bez obzira na to što je vino nekoliko vekova duže na svetom srpskom prostoru od mlađe mu sestre rakije, nesporno je da se rakija (prevashodno zbog jednostavnije tehnologije izrade) podigla u visine kvaliteta od samog starta. Stoga je sasvim logično da i dan danas možete po privatnim podrumima, pre svega zapadne Srbije, sa posebnim akcentom na Čačak i okolinu, naleteti na „domaćinske“ neetiketirane rakije, rađene po „Kamenko & Kremenko“ receptu, koje bi iz gaća izule sofisticiranu publiku širom sveta. Kod vina nije ni blizu tako. Vina su nam ubedljivo najbolja ona zvanična, sa etiketama. Postoje domaća, zanatska, tzv. „mleko vina“ koja su sjajna u samom podrumu, ali ona najčešće nemaju predispozicije za čuvanje, a pogotovo dodatno sazrevanje. Čast izuzecima, naravno. Oduševljenje ovim vinima se strmekne u ambis nakon konzumiranja iz „plastike“ nakon dve nedelje čuvanja na gajbi.

Sa rakijom nije tako. Rakija se lakše čuva i mudro zri. Odličnih rakija ima na sve strane. A odlična rakija čuva svoju „odličnost“ i kada se dislocira. Čak je naročito prpošna u inostranstvu! E kad je tako i kad je ima svako (ko je domaćin i drži do sebe), onda ona mora biti bar perfektna. Ilija i Zoran je tretiraju, odnosno pišu o njoj u najboljem maniru naših košarkaških trenera: Strogo, sa razumevanjem i jasnom idejom rezultata. Samo oni koji u svojoj proizvodnji poštuju esencijalne (tehnološke, receptivne, higijenske...) postulate, od njih dobiju pohvalu. A ta pohvala izuzetno znači. Znači i više nego medalja sa bilo kog takmičenja...

Momci su sebi na grbače natovarili ozbiljnu odgovornost. Sazrevajući poput proizvoda o kome pišu, prvo nenametljivo, a u poslednje vreme sve više, održavaju radionice i javne časove na kojima široku publiku upoznaju sa čarima rakije. Da znaju o čemu govore, a imaju licencu da govore (profesori su sociologije), najbolje ćete se uveriti kroz fakt da su stoprocentno razumljivi. „Stručnjaka“ koga ne razumete, zasigurno ni ne možete razumeti, pošto ni on sam sebe ne razume markirajući to insistiranjem na nerazumljivosti. Da prevedem: Ne zna o čemu priča. Patološki strah od robije me je sprečio da trojici veterinarskih „stručnjaka“ pre petnaest godina učinim ono što su oni na nemuštom latinskom objašnjavali da bi trebalo uraditi mom Grgi. Da, eutanazija. Otišao sam kod čoveka koga sam potpuno razumeo i Grga je poživeo još četiri godine. Stoga, ako želite da shvatite, razumete i zavolite rakiju, čitajte „Rakija uglavnom“. Sve će vam biti jasno...

 

Nenad Andrić

 

Profesor Dionisije

"Ambicije i buve rado skaču uvis."

(italijanska narodna poslovica)