Lično
Rialiti šou: 36 sati - Enolog! (I deo)
„Hajde malo sa mnom na put, da vidiš kako sve to izgleda! Nije sve u čitanju, pisanju i cirkanju...“ „Važi Mlađo, samo reci kada krećemo i koliko ostajemo...“
Bio je to dan u kome sam upoznao Jelenu Kikić i Baneta Markovića, predivni dvojac koji pravi emisiju „Vino & vinogradarstvo“. Lepo smo se podružili izvestan broj sati i onda... Uh, ne. To je bilo dan ranije, ali je bilo jako važno! Izdegustirali smo dobar komad Slovenije i razišli se ne bi li se doveče opet susreli na nekoj preobimnoj degustaciji (koja je već opisana). E pa to pisanje je kvaka. Celu noć sam sumirao na ekranu utiske sa degustacije, znajući da ću sutra da lipšem kao skijaš iz Ugande na bijatlonu. Tako je i bilo. Izbacih tekst sabajle i uputih se ka postelji, da uhorizontalim koske na par minuta. SMS: „Ja sam krenuo! Vidimo se kako smo se dogovorili...“ A dogovorili smo se da ga oko 9 ujutro čekam na autoputu. Naravno, Mlađa! Ništa od relaksa za koske. Tuš, kafa, tri pljuge, pakovanje opreme... Uostalom, naspavaću se kad umrem. Mada cenim da će me sa’raniti sa mobilnim, čisto da propuštam pozive.
Mladen Dragojlović je naš ubedljivo najtalentovaniji enolog. Ne kažem to ja! Mislim, kažem, ali postoje i brojne ćage u slavu tog fakta. To gde sve on radi, gde se muva, gde zuji, kome sve pomaže, gde koordinira, gde se prepire i ostalo, to niko živi ne može da pohvata. Pohvataju se na kraju samo medalje... Naše dvodnevno rialiti putešestvije utanačeno je na njegovo insistiranje. Momak zna znanje. Skapirao je da meni (rodno selo – Blok 45) fali malo realne konekcije sa neposrednom proizvodnjom vina. Nije da nisam špartao po vinogradima, ali to je ipak bilo u nekim neozbiljnijim formama. Sada me ipak voda enolog! I to ne bilo koji...
Za ljubitelje kretenskih rialiti programa namenjenih mentalno obolelima „36 sati – enolog“ se sastojao od tri zadatka: prvi – da se stigne do Janka u Smederevo, drugi – da se istoga dana dokobeljamo do Negotina kod Nikole Matalja i treći – da se vratimo sledećeg dana u dogledno vreme, pošto je Mlađa imao važnu degustaciju. U toku realizacije prvog zadatka (put do Smedereva) ćaskali smo o vinskoj sceni Srbije, razmenjivali iskustva tipa: „Znaš ko te ne voli?“ „A ko mene pljuje?“ Malo se dotaknusmo i opštih mesta, muzike, književnosti, filma, klope... Generalno, ispostavilo se da se baš kapiramo.
Da je Smederevo značajno ozbiljniji grad od Meksiko Sitija zaključismo po tome što nam je Janko rekao da se izdvojimo na trećem isključenju sa autoputa za Smederevo. Očekivali smo „Smederevo North, Smederevo East II, Smederevo Inner City“ i slično, ali je na svakom od izlaza pisalo samo „Smederevo“. Ajd’ dobro! Izađemo i krenemo ka Smederevu. Mladen Dragojlović je mlad, posvećen, profesionalan ali ima i neku nit šarmantnog efea u tamburi kad registruje grožđe. „Nemoj Mlađo, blato je!“ „Ma uživaj...“ Sišli smo u vinograd, dan posle kiše i blata je bilo u tolikoj meri da nije bilo baš najjasnije ulazimo li u šardone ili u pirinčana polja. Čak i M 84, legendarni tenk, ponos naše vojne industrije bi se tu zaglavio. Zalivski rat je pesma, za vinograd u kome se rađa „Misija“ posle kiše. Janko se razumno parkirao gore na putu i nije mu padalo na pamet da silazi u vinograd, sem tabanima. Njegovo veselje, kada je ugledao Mlađin golf kome se ne vide točkovi, već samo imate osećaj da znate gde su, bilo je reduktivno, da se tako vinski izrazim. Realan strah da ostajemo u blatu sputao je Janka da se maksimalno zeza, čemu je inače jako sklon. Ali, zadatak broj jedan je završen. Stigli smo!
Prezuvanje, presvlačenje i... Ne, ne vredi. Nije bilo šanse da se ozbiljnije zađe u vinograd. Ekspertiza je odrađena samo po obodu. Njihova diskusija oko stanja u kome je grožđe me podsetila na jednu Jankovu degustaciju, kada je Janko izgovorio doslovce: „A ovo je Mladen Dragojlović, čovek koji sve moje ideje sprovodi u delo.“ Na to je Mlađa uzvratio kroz osmeh: „Pa valjda i ja imam neku ideju?“ „Dobro, imaš...“ Meni se, onako najiskrenije čini, da je tajna Jankovog vrtoglavog uspeha u vinskoj industriji, upravo plus –minus odnos koji ima sa Mladenom. Mnogo su simpatični u razmeni mišljenja, mada je činjenica da se suštinski ipak lepo nadopunjuju. Jednostavno, taj magnetizam se oseti u svakoj boci. Mogu do mile volje da se hvataju za guše oko zasluga za izuzetan uspeh „Podruma Janko“, ali nema sumnje da je poenta upravo ta njihova sprega.
Po završetku obilaska belih sorti, valjalo je baciti oko i u vinograd sa najboljim merloom trenutno na tržištu (po Decanteru). Pre toga, bilo je još važnije isterati golf iz blata. Umereno tvrdoglavi Lala se zaleteo, prethodno pogasivši svu elektroniku i uz pomoć čiste sile i Jankovo guranje, eto ga na putu. Pomogao sam im tako što sam ripio u neku pšenicu da me Mladen Dragojlović Fanđo ne pregazi. Tako je nastala jedna od najboljih fora („Najveći vinarski uspeh Mladena Dragojlovića je što je isterao golfa iz šardonea“ by Janko). Mlađa je sjajan i stabilan momak, pa kao takav i ovu mučku sprdnju prima gospodski. Lafčina!
Merlo! U neposrednoj blizini nakaznog gubitaša, odnosno voćarske kuge – Železare Smederevo, nalazi se vinograd u kome rastu Jankove crne sorte. Opet nismo ulazili, zbog nemogućih uslova, pa smo samo razgledali preko ograde. Biće to ponovo sjajan repromaterijal i tu nema nikakve diskusije. Ono što je do Janka i Mladena, za to nema brige. Sve ostalo je na prirodi, ćudljivoj devojci koja ima selektivne napade ludila: povremeno izdašna, povremeno baksuz neoplakani... Dan ranije, kišetinom nas je sprečila da uđemo u vinograd. A baš sam hteo da... Nema veze! Drugi put... Bar sam video gde se rađaju merlo i kaberne fran, pre svega.
Janko zida novu vinariju! Izuzetno lepo zdanje, sa magnetski privlačnim pogledom na Dunav. Prošli smo gradilištem, koje se razvija razumnim tempom. Pohvalio sam mu lokaciju, a on je naravno u svom stilu rekao: „Pa nisu Obrenovići bili blentavi...“ Time je aludirao na neposredni komšiluk – Letnjikovac Obrenovića. Zaista nisu bili šašavi, kao što nije ni Janko. Kada se završi vinarija, svaka poseta će biti pravi doživljaj. Doduše, za potpun uvid u doživljaj mora se napomenuti da je taj isti Janko potpuni manijak u kuhinji. Još mi idu suze kad se setim njegovih pihtija od zimus. Najbolje nešto što sam pojeo u poslednjih desetak godina.
Nakon obilaska nove vinarije, u kojoj će se proizvoditi sva ona sjajna vina čudnih imena, došlo je vreme za klopu. Jankovu klopu! Stigosmo do trenutne, privremene vinarije i dok je Janko počinjao sa pripremom nekog ludila mozga, Mlađa i ja smo se zaputili u inox – barik carstvo. Kao pravi vodič pokazivao mi je gde se šta nalazi, i objašnjavao najnormalnijim rečnikom tehnološki postupak proizvodnje. Moguće je razumeti u potpunosti samo onog čoveka koji svojim poslom savršeno vlada. Taj ne mistifikuje, ne lupeta na nemuštom latinskom, nego govori jasno i precizno. E to je Mlađa! Na svako pitanje dobio sam razuman i jasan odgovor. U jednom trenutku sam se naravno zaleteo ka bariku za koji pouzdano znam da je sadržao kaberne fran. Mlađa se nasmejao i rekao da je sve već flaširano. Janko je održao reč i flaširao ga! A onda mi je Mladen dao da probam nešto što je potpuna tajna i o čemu ne smem da pišem. Postoji ga jako malo i potpuno pomera svest. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati oni koji su to probali. Bio sam jako ponosan što sam domali prst na toj ruci. A kad smo već kod ruke, pružio sam je Mlađi nakon tog probanog čuda. Čovek jednostavno zna!
Jeca, Janko, Mlađa i ja smo seli da jedemo. Klasična tuča oko pohovanih paprika... Mućkalica koju sam sipao četiri puta, kao da sam stigao iz vijetnamskog zarobljeništva, pa na kraju Jankove pljeskavice (jedna staje u tiganj). Zašto moram uvek kod tog čoveka da se prežderem do suza, a ovako vaspitan?! Janko i ja imamo jednu zajedničku crtu: To je iskreno gađenje prema „zalogajčićima“. Porcijice koje stižu u „gangovima“ – tanjir od pola ara malo omusavljen nečim. Za te snobovske svinjarije Janko kaže: „Nikad ne znam da li taj tanjir nose na pranje ili treba iz njega da jedem“. Apsolutno se slažem, naročito posle mućkalice! Nije bilo lako. Nisam spavao prethodne noći, dva dana u kontinuitetu saljevam vino i na kraju klopa kod Janka. Postojale su dve opcije: Da umrem ili da zaspim. Pošto uvek postoji i treća, Mlađa i ja se spakovasmo (hvala na vinu), izljubismo sa domaćinima (Jelena i Smederevski Srebrni Letač), pa put pod točkove oprane od blata. (Via Negotin!)
(nastaviće se...)
Nenad Andrić
