Lično
Sve za sve! Tikveš za proverene – Skazanije prvo
Kada vas pozovu u Vinariju Tikveš, postoje samo dva realna opravdanja da otkažete. To su trenutni infarkt i trenutni šlog. Sve ostalo spada u neopravdane izostanke.
Dvodnevni pokušaj krvave trampe je na moju sreću ipak uspešno završen. Okončana je poseta Vinariji Tikveš, koja uopšte nema sreće sa tim vidom robnonovčane razmene. Opsedaju ih svakodnevno ljudi sa planom da uzmu sve, ali nemaju Bog zna šta da ostave. Kao i svaki školovani hazarder suicidne provinijencije spadam u ljude koji tu igru igraju sa maksimalnim ulogom i veliko mi je zadovoljstvo što preživeh. Naime, u Tikvešu vam daju to sve, a uzimaju samo ono što ste svojevoljno odlučili da im poklonite. Iako nije specificirano, od mene je to – sve, zatraženo. Konkretno, trebalo je da potpuno ostanem bez reči! Da sam za nijansu manje žilav, verovatno bih se vratio mutav i nepismen. Nešto reči je preteklo, nadam se, na zadovoljstvo ljubitelja Vinovnika. Pa, da proverimo u kakvom smo stanju...
Na put u Skoplje je krenula odvažna grupica ljudi, poprilično upoznatih sa vinskom materijom. Biti gost Vinarije Tikveš je izuzetna čast i ne manja obaveza. Ah, ta čudesna kupaža ushićenja, zebnje i radoznalosti! Obilazak butik vinarija i bezecovanje procesa proizvodnje unutar istih je izuzetno zadovoljstvo. Međutim, kako to izgleda kod giganta? To je bilo lepak pitanje za muvu koja ovo piše. Osnovno geslo enološke struke je – Ovladaj velikim, pa briljiraj na malom. Dok se smejete kubistima i smatrate da su trouglići, kružići i kvadratići jeftin pomodarski beg „necrtača“, pronjuškajte im i „realnu fazu“. Tada smeh nestaje. Jako puno onoga što nedovoljno razumete o proizvodnji vina širokog kvalitativnog i cenovnog dijapazona, shvatite u šetnji kroz Tikveš. A ima da se šeta... Noge otpadaju.
Na put smo krenuli kombijem, za čijim je volanom sedeo čovek sa entuzijazmom osobe kojoj su upravo silovali papagaja. Višekratno! No, to nije uticalo na raspoloženje putnika. Mala škola klimatskih promena u kombiju: Od saharskih vrućina pred ručak, do „evo radimo u hladnjači, ali dobro je, plata je redovna...“, uspešno je savladana za tih šest sati truckanja formalnim autoputevima do Skoplja. Siromaštvo nam je utrenirana osobina iz čiste predostrožnosti. Sve što se zaradi preko golog ’leba, otimala je široka lepeza raznih degeneričnih dušmana. Zato ne radimo za više od osnovnih potreba. Slična fora je i sa putevima. Da nam ne bi niko dolazio da otima, pravimo očajne puteve. Namerno! I mi i Makedonci.
E kad stignete u Skoplje, onda shvatite da su tamošnji urbanisti otišli i korak dalje. Naime, Skoplje je totalno urnisano „bravurama“ kiparstva. Kombinacija prebogatog vlaškog – gastarbajter sela i još raskošnijeg, selebriti groblja. Preko tri „kipića“ na jednog stanovnika. Kada bi se spustili neki iz Kosmosa u Skoplje, prvo bi se dugo obračunavali sa kipićima, uz ideju da je to populacija, doduše, malo statična. One od krvi i mesa ne bi ni registrovali. Svaki stanovnik Tetova koji je u istoriji imao bar trojku iz hemije i vrlodobro vladanje, dobio je kip. Neki ih dobiju i u pretplati. Dakle, Toše, Čerčil, Samuilo, Car Dušan, Filip Drugi, bikovi, lavovi, ASNOM-ovci, šmizle, slikari (izuzetno poznati u rođenoj familiji), gologuzi momak kome je naknadno instalirana pelena, konji... Bahata biopsija moždane kore onoga ko je sve ovo dozvolio plače za realizacijom. Skopljanci su izgleda prvaci sveta u toleranciji, pošto sve to trpe. Neko im vadi dušu, debelo svestan da tu ima puno toga za vađenje. Nadam se da će i taj, pod hitno dobiti kipić!
Za lečenje od kipoholizma su se pobrinuli preljubazni domaćini. Kada ste u takvim gostima, morate voditi računa i šta pomislite, a kamoli izgovarate... Planirana nam je večera od morskih specijaliteta, koji su zaštitni znak fenomenalnog restorana „Vodenica“, ali je lajavi i neuračunljivi autor ovog teksta izrazio tugu što neće probati ozbiljna Tikvešova vina sa ozbiljnom makedonskom hranom. Gastronomski salto mortale i na stolu nam se našao tekući doktorat na temu: „Šta se sve može napraviti od onoga što u Makedoniji raste“. Rkaciteli, grenaš blan i Aleksandrija kuve iz spešl selekšn edicije su dodatno pojačavali efekte segmenata ovog višestruko nadgrađivanog švedskog stola. Za onaj grenaš blan odgovorno tvrdim da raste među paprikama. Neverovatno se razume sa svim prehrambenim tvorevinama baziranim na ovoj povrćki. A onda novi švedski astal mesnog tipa (grnčarija, mućkalice, roštilj paleta...) uz brata Vranca, pa malo Barovo! I sve se preklapa, uklapa, spaja. Verovatno bi se tu uklopile i sabljarke, hobotnice i crvenperke, ali izvorna hrana i pripadajuće vino su bračna zajednica iz čiste ljubavi. I na kraju, gomila preukusnih poslastica. Pošto je moj najdraži kolač dimljena vešalica, a već mi se upalio zlokobni alarm iz lifta (pretovareno), delovalo je da neću probati ništa. Međutim, poslastica pod šifrom „Baba Dalja“ definitivno mora biti ugravirana na karti Evrope debelom tufnom. To je nešto što ostavlja bez reči. Bar mene... Ćutim i pijem roze. Odličan roze!
Delirični povratak pred ponoć u hotel, pod pokroviteljstvom „silovanog papagaja“. Dušan (Aleksić, restoran Madera), Petar (Vušurović, magazin TU!) i moja (pretovarena) malenkost, provedosmo još tri sata na terasi (soba 401), u živom razgovoru o vinskoj sceni i analizi do sitnih creva (nije kavurma) onoga što smo taj dan doživeli. Nekako se nameće da je gotovo frapantno poklapanje naših stavova, pa i ukusa, u priličnoj meri plod izuzetno lepog dana koji su nam priredili domaćini. Da Prijatelji iz Vinarije Tikveš nisu još ni počeli sa misijom totalnog ostavljanja bez reči, mogli smo samo da naslutimo. Valjalo je malo prileći, pošto Tikvešmanija u svoj svojoj raskoši kreće od sabajle!
(nastaviće se)
Nenad Andrić
