Lično
Tragom jednog bilborda
Vino na EXIT-u? Da, odlična ideja...
Karakteristična osobina svakog magneta je postojanje dva pola. Magnet kome je svrha da privuče što više veselog, muzici sklonog naroda u našu gostoljubivu i interesantnu zemlju, takođe ima dva pola. Naravno, u pitanju su EXIT i GUČA. Nekima je prva opcija negativni pol, druga pozitivni, a opet, mnogi su i suprotnog mišljenja. Nekako se nameće da postoji vrlo izdašan presek u ljudstvu ova dva skupa, koji obilazi oba događaja, ne „lepeći“ tu bilo kakva naelektrisanja. Povod je isti, realizacija u stilu „nebo – zemlja“, ali su rezultati vrlo impresivni. Naroda je na oba događaja sve više i to je jedino što je važno. Da ne valja, već bi propalo. Ovoga puta malo više reči o nedavno završenom, petnaestom EXIT-u.
Ne bi se baš složili sa većinom kritičara koji ovaj festival doživljavaju kao „od starta ne preterano ambicioznu manifestaciju“, a koja se već u prvoj reprizi masno prerasla. Naime, videlo se još na početku da će EXIT biti nešto poprilično veliko. Konkretno, potpuno slučajno sam jednom prilikom sedeo u izvesnoj kafeteriji neposredno do stola za kojim se okupilo rukovodstvo EXIT-a, još u samim počecima festivala (Nemojte da me držite za reč da li je u pitanju bio drugi ili treći po redu – prim. aut.). Ekipa se toliko smireno dogovarala i „bacala“ ideje na astal, da sam se potpuno zapanjio. Sećajući se svog studentsko – političko – kulturnog angažovanja u rušenju izvesnih režima, pri čemu je bilo i uzajamnih fizičkih nasrtaja („Žar borbe“, odnosno oštro sukobljavanje oko načina realizacije zajedničkog cilja), ovi likovi su delovali kao vod ljubitelja leksilijuma. U sebi sam tada sa lakim podsmehom izgovorio: „Lale...“, i udaljio se. Međutim, „Lale“ su postale institucija od opšteg značaja. EXIT je postao – nešto baš veliko...
Velika većina ljudi nominalno prezire monopoliste i oseća snažnu empatiju prema vlasnicima dućančića koji su po gradovima brutalno podavljeni. Pod geslom „nema izbora“, ipak se sa lakoćom obilaze kužni monopolisti (Merkatori i slično...), ne bi li im se napunile inače prepune guzice. Pojedinačne akcije i impotentna kmečanja neće punišićima pomrsiti račune ali to nije tema ove priče. Nedavno se pojavila priča o EXIT-u kao monopolističkoj pojavi, u izvesnom smislu. O čemu se radi? Na festivalu je dozvoljena prodaja napitaka isključivo na zvaničnim punktovima samog EXIT-a (monopol), a ostali legalni ugostiteljski objekti su ograđeni, kao na mardelju. Ugostitelji plaćanjem poreza pune budžet grada, koji opet, doji EXIT, a u tih kritičnih par dana punioci budžeta nemaju baš Bog zna kakav tretman. Pravedno? Nikako. Za čovečnije rešenje? Svakako. E sad, logika je slična, kad sam već uvlačio politiku, onom razmišljanju: „Čekaj bre! Ja plaćam porez i te pare idu na plate policajaca, a sad me ta ista policija juri sa idejom da me vrlo predano bije što protestujem zbog krađe izbora?!“ Ista priča, samo što se u tim momentima ne razmišlja preterano o njihovim platama, nego se čuvaju koske. Dakle, važno je sačuvati EXIT, ali i ugostitelje koji su svakoga dana u godini „na položaju“. Važno je sačuvati sve!
Ispravljala se ili ne, ta kriva Drina, EXIT će postojati. Ono što je moralo da privuče pažnju svakom dobronamernom čoveku iz naše, vinske priče, je fakt da je „jedan od nas“ bio sastavni deo EXIT-a. Vinarija Kovačević je svoje Orfeline dala na uvid šarolikoj publici ove muzičke manifestacije. I kako se vino od grožđa provelo među stvorenjima od krvi, mesa i ukusa? Ako se uzmu u obzir ograničavajući faktori: otkud ovde ekvator (!?) temperatura, nemogućnost služenja u pismenim čašama (zabranjeno staklo se u slučaju ekstaze konzumenta lako transformiše u preteću srču), pivski Pavlovljev refleks i nesnosne gužve, Vinarija Kovačević, dakle zvanična vinarija festivala, prošla je odlično. U VIP salonima su se sem Orfelina „trošili“: Šardone, Roseto i Aurelius... Dakle, elitne trupe vinske mašinerije iz Iriga. Do uzajamne, potpuno logične saradnje festivala i vinarije, došlo je na platformi obostrane želje da se publici EXIT-a pruži prilika da uživa u vinu, koliko god je to moguće. Zamišljeno – realizovano!
Ovo je velika pobeda za vino kao takvo, pre svega u simboličkom smislu. Pre nekoliko godina, bilo bi potpuno sumanuto i razmišljati o bilo kakvoj privatnoj vinariji kao zvaničnom partneru izuzetno popularnog, gabaritnog i prestižnog festivala. Danas je to realnost, koja se zove – Vinarija Kovačević na EXIT-u! A sutra...? Za početak, ovaj festival je „osvojen“, a ostali neka se spreme. Guča, FEST, BITEF... Na svim ovim festivalima postoji prostor za jednu ili više vinarija. Postoji šansa da se predstave u punom sjaju i budu važni segmenti svega što tretira kulturu i umetnost, pogotovo u ovom obimu. I sve više ljudi će dolaziti u dodir sa srpskim vinima iz privatnih vinarija. Svaki novi zaljubljenik u vino je vest za sebe. Vinarija Kovačević ih je na EXIT-u privukla dovoljno za početak...
Ono što zahteva dodatnu analizu ove festivalsko – vinske simbioze i što može dati odgovore na pitanja koja se često postavljaju kada je vino u pitanju, spada u segment spajanja vina i muzike. Širok dijapazon muzičkih pravaca i pristupa na jednom mestu u kratkom periodu, predstavlja dobru priliku za testiranje doživljaja vina pod muzičkim plaštom. Ovogodišnje iskustvo je tu dalo neke odgovore, ali tome ćemo se dogodine posvetiti studioznije. U svakom slučaju, beše to odličan start nečega što će neminovno postati praksa! Sve pohvale za Vinariju Kovačević i EXIT...
Vinovnik
