Lično
Trijumfalna Kapija
Organizovano hodočašće tviteraša i nas ostalih u epicentar vinske Srbije. Vinarija Aleksandrović...
Nedaleko od Topole nalazi se selo Vinča. U tom selu, pored medijski izmrcvarene pariske, nalazi se jedina relevantna za ovaj deo sveta - Trijumfalna Kapija. Elektromagnetno privlačno dvorište Vinarije Aleksandrović je dom Trijumfa, našeg prvog pravog vinskog brenda. Iz tog razloga je ulazak u to dvorište faktički prolazak kroz Trijumfalnu kapiju, dok su ostali pokušaji samo - trijumfalne kopije. Pun autobus hodočasnika iz Tviter sekte, nekolicina (nas) novinara iz poslednjeg stadijuma paleolita, te par iskrenih ljubitelja i poštovalaca rada dvojca sa kormilarom (Aleksandrović – Nikolić), zaputio se u nedelju na nesvakidašnji hadžiluk. Manje više, svi su krenuli da vide, čuju, jedu, piju, tvituju i dobro se provedu. Svako ko je bio pozvan a nije pošao, valjalo bi da sebi nanese malo bola, čisto preventivno, zarad sledećeg, slično glupog poteza. Objektivno, džangrizavo i ekstremno kritizerski rečeno, bilo je fenomenalno, a evo i zašto:
Pre svega: Znalo se kad se kreće, znalo se ko ide, znalo se gde se ide, znalo se ko nas čeka, znalo se ko šta radi. Ovo deluje sad nedotupavno, pošto bi trebalo da je sve to normalno, ali nije. Samo se mi (Vinovnik) ovde bavimo stvarima koje valjaju, a nisu dovoljno naglašene, zbog izražene prirode neočiglednosti tih pojava. Dule nas sakuplja, svi nas kolektivno sačekuju, preuzima nas Vlada, predaje Darku, on nas vraća Aleksandru, ovaj Stevi, a sve nadgleda Božidar. Samo što me nisu kucnuli po ramenu da me opomenu oko uzimanja Nebileta i Loriste (moja višegodišnja terapija za prEtisak). Znajući gde idem, čak ni moja supruga nije zvala da me tradicionalno upozori oko gutanja tableta u zadatom terminu. U ovoj vinariji se niko nikada nije šlogirao, pošto tamo možete samo da se izlečite. Vinarija Aleksandrović je svetilište i lečilište. Mislim, ako ste normalni. Ako ste budala, onda možete i da izgorite na snegu.
Dakle, po dolasku nas je preuzeo Vlado Juričić, čovek u čijoj su nadležnosti vinogradi Vinarije Aleksandrović. Onima koji ga ne poznaju delovao je kao neko ko trenutno ima vremensku rupu na setu u Holivudu, pa je svratio do vinograda. Međutim, pedantni i koncizni Vlado je na vrlo prijemčiv način objasnio suštinu i (jako visok) stepen važnosti svog posla. Stojeći između sadnica neprikosnovenog imperatora – kaberne frana, strpljivo je odgovorio na nekoliko vrlo suvislih pitanja. Pravi čovek na pravom mestu!
Darko Bogdanović, enolog, desna je ruka neprikosnovenog Vlade Nikolića. Proveo je veselo tviter pleme kroz kompletan proizvodni proces u podrumu vinarije. Neke tajne su ostale tajne, a sve što je za „izvol’te“, razjašnjeno je znatiželjnicima. Najveći fokus gostiju je, što je donekle logično, bio na proizvodnji Šumadinca, penušavog ponosa u dve opcije, ove čestite kuće. Videlo se da mu nismo prva, a pogotovo ne poslednja grupa koju prima. Ovaj sjajni momak je još jedna potvrda, za naše prilike gotovo nestvarno dobro odrađene kadrovske kombinatorike kod Aleksandrovića. A tek smo počeli...
Sledeća faza ovog kompleksnog izleta je prikazivanje filma o Vinariji Aleksandrović. Pošto sam ga gledao već nekoliko puta, vešto izbegoh sedativnu naraciju kolege Ćirovića i spalih uz par prijatelja stručak cigareta na terasi sa koje verovatno najviše volim da gledam Šumadiju. Magični teroar koji podseća na njušku šar peja ima posebnu draž sa „Božine“ terase. Da mi je tu puštena neka muzika, koju ću prvom prilikom da snimim namenski za Vinariju Aleksandrović, verovatno bih u ekstazi ripio sa terase u mladi fran i ostao nepovređen. Uostalom, šta može loše da vam se desi u Šumadiji? Dobro, sem da se prejedete i prepijete...
Urođenu prehrambenu stidljivost na skupovima javnog tipa mi je na brutalno morbidan način devastirala nekolicina srpskih vinara. Međutim, u Vinariji Aleksandrović se nikada nisam prejeo!? Jednostavno, ne stižete i ne postižete. A trpeza vanserijska i sve je tu: suhomesnata paleta uz di džej podršku sireva i pita, šumadijski gambori (čvarci), šumadijski brancin (papkar, poznat kao prase), šumadijska orada (jagnje), raskošno oprljena bižuterija (grilovano povrće), vešto spremljena rolovana teletina... (Ovo za brancin i oradu je autorska zezalica g. Aleksandrovića, čisto da se zna!) Domaćin daje sve od sebe, pa i više od toga, ali meni je u fokusu samo vino. Jedem brzo, kao da sam odrastao pored debelog burazera za vreme okupacije, ali se vinu posvećujem maksimalno. Tirada svih izotopa Trijumfa je svetkovina za sebe. Nije vam potrebna ni klopa, ni društvo, ni... Mislim, još bolje ako svega toga ima, kao u nedelju, ali zaista ne mora. Ta vina su sama sebi dovoljna i meni je svaka poseta ovom cenjenom domu nešto kao „Okupacija u 26 čaša“. Još jednom napominjem da je sve spremljeno apsolutno perfektno!
Dok smo se, blago rečeno, gostili, g. Stevan Rajta se bavio neispuštanjem mikrofona i objašnjavao nam šta da nalazimo u vinima i na koji način da ih uparujemo sa hranom. Uzaludne molbe da kritikujemo vina (Kritikovati Trijumfe!? Crni Stevo... Ako baš insistiraš, možda da se neznatno olabavi sa barikom kod noara) naišle su na kolektivno čuđenje za veselim astalom. Njegova beseda me je neodoljivo podsetila na klopu u Hilandaru kada iskušenik (pripravnik za monaha) čita psalme dok se jede. „Otac Steva“ je to odradio na svoj prepoznatljiv, retorički i audio autentičan način. Legendarno lepljenje srka vina jezikom za nepca sa analizom strukture je nešto što se verovatno svakom prisutnom urezalo u pamćenje. Evo, priznajem, ja sam lepio... Doduše, uvek lepim, da ne bude zabune.
I uopšte, kompletna ta Trijumf lepeza podseća na kičmu atlete. Svaki pojedinačni pršljen ima dosta svoga, ali oseća se zajednička nit. Oseća se stil koji ih povezuje. Međutim, veseli laici, „znalci“ i znalci su gotovo konsenzusom bili prijatno iznenađeni nečim što neznatno odstupa od te Trijumf linije. Kolektivna zatečenost Trijumf Rozeom iz 2014 je na neki način i lajt motiv ove prelepe ekskurzije. Provansalski duh iz boce, u Šumadiji koja je Toskana, doktorski je rad na temu „Mogu, sve što poželim!“ U Adamsovom „Vodiču kroz galaksiju za autostopere“ kompjuter na osnovu analize metabolizma sintetiše piće koje vam je potrebno. I ovde je rađena slična analiza, cenim! Nije prvi put (da ispravim oca Stevana) da se neko u Srbiji „igrao“ sa kaberne franom praveći roze, ali je ovaj Trijumf roze – keva i ćale u jednom. I još iz kilave 2014-te, sunce ti... Sastav našeg autobusa je stratifikovani uzorak koji tvorcima ovog vina sa visokim koeficijentom pouzdanosti može reći da su pogodili sredinu mete, iako su možda promašili sve ostalo. Priheftavanje ovog „provansalca“ uz fenomenalno pripremljenu životinju sa rotirajućeg drvenog koplja bi bilo nefer, pošto tog rozea naprosto nema dovoljno. A ako se pretera sa proizvodnjom, onda ostaje manje frana u izvornom obliku, što bi kod pisca ovih redova formiralo incidentnu kupažu gneva i srdžbe.
Kroz svu tu priču nas je neupadljivo vodio i vlasnik vinarije lično. Prijatan kao i uvek, duhovit i raspoložen, uz svesrdnu podršku nekoliko članova porodice, učinio je ono što verovatno nije planirao, ali eto, desilo se. Naime, svi prisutni, a nije nas bilo malo, osetili smo se upravo kao članovi te porodice. Kao da smo svi iz sela Vinča, da smo svratili gajbi za vikend da se nagutamo onih porcija energije koje se nalaze isključivo u roditeljskom domu i da se sad „nabildovani“ vratimo nazad, na dalje guljenje klupa. Poseta Vinariji Aleksandrović i predstavlja neki oblik motivacionog raketnog goriva, o kome niko nikada nije pisao. Spoj prirodnog, toplo ljudskog, grandioznog, a opet nestvarno bliskog... Spoj Šumadije, vrhunskog rada i sjajnog naroda koji taj rad obavlja, zaista ostavlja bez teksta. Dobro, ne baš svakog, pošto mi neki spadamo u tvrđe orahe.
Za srećan put, u čaše je sipano nešto što poprilično pomera granice. Ultramoderna tekućina, stvorena da ubije, pod nazivom Rodoslov 2012 je nešto što u ovoj vinariji još uvek čuvaju, kao Džoan Kolins krštenicu. Ovoga puta, poslužen je kao izuzetan znak pažnje neverovatno pažljivih domaćina. Kakav je? Pa onako, recimo, možda bi dovoljno slikovito bilo reći da su nam slast i osmesi od ove časti trajali do Bubanj Potoka. Nekima i duže... I tako... Ako vas zovu u selo Vinča da posetite Vinariju Aleksandrović ili ćete oberučke prihvatiti poziv ili se odmah prijavite na šalter u Palmotićevoj. A zovu vas... Zovu vinari cele Šumadije, da sa njima participirate u ponosu zbog neverovatne ekspanzije vinarstva u ovom centru sveta. No, za početak ipak morate prvo kroz Trijumfalnu Kapiju!
Nenad Andrić
