barell

Lično

13. decembar 2016.

Turneja Četiri Radionice

Na nedavno završenom Beogradskom Salonu Vina, bili smo pozvani na četiri radionice. Po običaju, rado smo se odazvali.

Tamo gde nas ne zovu, rado se neodazovemo. A kada smo pozvani, pojavimo se. Četiri radionice kojima smo prisustvovali predstavljale su pravi poker. Oko radionica je bilo dosta kašnjenja, neobaveštenosti o terminima, samim tim praznih mesta... Inače, već godinama se na BSV hronično javljaju slični problemi, ali jednostavno i samom organizatoru su tu donekle vezane ruke. Komunalni eno-pandur koji bi prekidao one koji zagaze u tuđ termin bi predstavljao neko potencijalno rešenje. Postoje rešenja i za još neke probleme, ali organizator se zaustavlja na tome da same radionice obezbedi, što je više nego dovoljno. Rigoroznost naravno da nije popularna, ali nekada joj valja pribeći zarad višeg cilja. Dakle, radionice na kojima smo bili:

PIK: Kovačević
Veče pre prvog dana BSV-a, a nakon nečeg što je zamišljeno kao laki profi peting salona, nabasao sam u šetnji na g. Kovačevića sa porodicom... Prirodna posledica dugotrajne razmene stavova po mnogim pitanjima bio je poziv na radionicu. Na neki način mi je laknulo i oberučke sam prihvatio poziv. Inače, u poslednje vreme štand Kovačević je na ozbiljnim skupovima poprilično nalik na barutanu. Jednostavno, neoprezan čovek na tom mestu lako pogine. Svi vi koji čitate tekstove na Vinovniku ste inteligentni ljudi, pošto su se poluusmeni već preselili na nemušte tabloid sajtove. Međutim i pored toga što vas znamo, nismo pre salona napisali da preventivno obavezno izbegnete štand Kovačević, pošto će vas tamo sačekati sa: osnovnom linijom, Orfelinima, klasik linijom, premijum linijom i jedno desetak opomorandženih i crvenih dekantera u kojima svakojakih čuda ima. Posle te sremske tirade širokog udarnog pojasa više nećete biti nizašta i ostaje vam samo da zakuntate negde u ćošku Hajata. To nije napisano samo zato što bi takav tekst možda neki zalutali bilmez protumačio kao nešto loše.

Dakle, radionica. E da, zašto je poziv prihvaćen sa olakšanjem: Pa jednostavno, sremsku vinsku tiradu je lakše podneti sedeći, nego sa jednom jedinom čašom u gunguli. Tako i bi! Od oranž penušavca, pa do... Ono što je jako važno napomenuti je da se ova vinarija pojavljuje kao ozbiljna reprezentacija na svetskom prvenstvu: Vode svoje kuvare i dejstvuju zajedno. Vod u kulinarskim keceljama koji je spremao pripadajuće zalogaje uigrano radi u Vinskoj Kući Kovačević, inače mestu u kome život izgleda kudikamo optimističnije. To je restoran u kome bi se samoubica predomislio, vegan zagrizao batak od teleta, a Mahatma Gandi egzaltirano bacao petarde po dvorištu... Sve ono što smo degustirali zaslužuje posebne tekstove i to u ritmu izlazaka na tržište ovih, po mnogo čemu drugačijih, iznenađujuće dobrih i samosvojnih vina. Ne iskorak, nego troskok!

HERC: Plantaže
„Dobar dan! El to stan Save Šumanovića?“ (moji nadimci u detinjstvu: Tarzan, Šumeni, Šuma, Divljak – razlog: neobuzdana frizura, u notornom neskladu sa socijalističkom pionirskom doktrinom)
„U redu je Dragane, provalio sam te.“
„Šta lupaš, budalo? Nisam to ja, to je Milinko!“ (!?!?!?)

Plantaže, poput još nekih ogromnih sistema, u poslednjih par godina stvarno postaju – Milinko! Izlazak iz kandži samoposluge i gotovo ortogonalni kvalitativan let u najviše sektore gotovo iz meseca u mesec iznenađuje. U ovoj godini su i od Balkana napravili VALkan (Val – najbolje penušavo na poluostrvu). Stari Podrumi, sada već dobro poznata, iako skupa (suva) poslastica, dobili su i trećeg burazera – cabernet sauvignon. Po starom dobrom tamošnjem običaju, treći burazer se odmah po pojavljivanju bukvalno uključio u tuču za najboljeg od braće. Još sjajnija od ovog sjajnog vina je indukcija. Godinama je štand Plantaža bio simbol stabilne dosade. Naprosto je sva publika znala sve sa štanda, pošto je to bilo maltene jedino kvalitetno što je uopšte i poznavala. Poslednjih par godina se situacija drastično menja i sada se svako pojavljivanje Plantaža doživljava kao poligon istraživanja i komparacije noviteta i stariteta. Neprikosnoveni kvalitet „malih“ probudio je „velike“, pa se i jedni i drugi sada upinju, na radost ljubitelja vina, da se svakom novom berbom dodatno izdignu. Sjajni treći burazer se pojavio...

KARO: Virtus
Vinarija Virtus se nije pojavila tiho. Baš naprotiv! Možda je preciznije reći da su se pojavili sa nekih pozicija velegradske vaspitane skromnosti. To je jedina BEOGRADSKA vinarija u zemlji, mada je u Žabarima, iako Beograd ima kao neki svoj rejon ili kako god. U beogradskom rejonu nema nijedne beogradske vinarije, već su tu spojeni ozbiljni vinski Lazarevac i još ozbiljnije vinsko Smederevo. Lafovsko – mangupski Virtus je realizovan zajednički projekat nekoliko drugara iz grada. Takva priča je pravosnažno osuđena na uspeh i oni su ga čestito ove godine istrpeli. Naime, sa silnih takmičenja su mnoge naše vinarije ispodobijale silne medalje. Jedina vinarija koja je „na crtu“ izašla sa skoro kompletnom paletom iz užasne četrnaeste je upravo Virtus! To zaslužuje poseban naklon, pošto svi jako dobro znamo šta se te godine desilo. Samo Virtus i Deurić su bez blama slali svoja vina iz četrnaeste na megdan i prošli kako su prošli. A prošli su odlično.

Lafovi vinarije Virtus su, po običaju, vrlo lukavo i šmekerski, isprojektovali svoju radionicu na BSV. Princip je baš naš: „Dobro, pošto sam već jako pametan, reci mi da li sam samo lep ili sam možda i najlepši!“ Konkretno, postavka je takva da su im vina iz najgore godine u kosmosu već dokazano odlična, pa šta da se onda očekuje od ovih novih? Naravno da su Virtusova vina još bolja i da pucaju na veliko. Garanciju da se neće na talasu euforije otvoriti i spektakularni Credo crveni, predstavljao je Aleksa lično, koji to ne dozvoljava van termina koji sam sebi zada u centru za ravnotežu. I tako... Naravno da će svako tekuće srebro biti zlato, a zlato... Pa bar zlato. Kada je neko u situaciji da Pino Griđo, inače poznat po tome da je zbog njega opšta tuča i da se pušta krv u redovima po vinotekama, već u decembru flašira iz tekuće godine, onda ja više nemam šta da dodam. Mislim, imam, ali o tome će opet ići posebna priča. Snaga!

TREF: Do Kraja Sveta
Ako krenemo od narodne, suštinski banalne, mudrosti koja kaže: „Nije svaki dan – Badnji Dan!“, onda bi mogli da zađemo malo dublje sa: „Nije za svaku tortu šlag“. Hoću reći, nije svaki kraj manifestacije po definiciji spektakularan. Da se to baš tako desi i da to tako bude, pobrinula se vinarija Do Kraja Sveta. Fizički kraj BSV-a, a publika već umorna, pripita, ozbiljno gladna... Šta sad tu još ima da se proba? Pa ima, naravno! Vinarija Do Kraja Sveta ima potpuno novu, osveženu ponudu, nove berbe svih vina i novi vizuelni identitet koji sve te novotarije prati.

DKS je profi bokser koji se povukao u punoj snazi i počeo drugačiji život. Isprovociran od par mangupa ipak rešava da im „objasni neke stvari“. Deluje da su opet navukli šorc i rukavice, spremni da udaraju kao nekad. Sastav svoje prepune radionice su bukvalno ostavili bez teksta. Fora je, naravno, fenomenalna, a može se uzeti i kao ljuti altruistički performans. Na ovoj radionici je bilo više sjajne leskovačke (u slavu teroara, pošto su vinogradi ove vinarije mahom u tom delu sveta) hrane, nego na svim ostalim radionicama zajedno. Zvonjava escajga i kucanje čaša su bili jedino što se čulo nakon kratkih duhovitih najava g. Kaplanovića. Svaki Tanjir (veliko „T“ je tu namerno) su pratila po dva vina. Bilo je potpuno neumesno raspravljati da li je bolje vino ili hrana. Naprosto, kad to dvoje tako lepo i skladno sarađuju, preostaje samo esencijalno uživanje bez, za radionice nekad poželjnog, džangrizanja, kao i manje poželjnog, lupetanja. Šlag koji se sa potpunim pravom našao na vrhu torte!

 

Nenad Andrić

 

Profesor Dionisije

"Dok čovek traži mudrost, dotle zaslužuje naziv mudraca. Čim se uobrazi da je posrkao svu mudrost, odmah postaje budala."

Volter