Lično
U Despotici sam bio, ako ti to nešto znači
Dan nakon posete mladoj, gipkoj i perspektivnoj vinariji, zazvonio mi je telefon. Neka me prekrije osam kila crnih šumadijskih skakavaca ako nije ovako bilo!
„Halo, jesi li živ?“
„Samo da pogledam... Da, izgleda da jesam...“
„Gde si bio juče, pošto si bio prilično štur kad smo se čuli?“
„U jednoj vinariji, a gde bih inače bio?!“
„Pa dobro, koja vinarija je u pitanju? Znaš da si nas zapalio za vino, pa se sad cela ekipa, kao, razume u materiju.“
„U Despotici sam bio, ako ti to nešto znači...“
„A gde je to?“
„Kod Smederevske Palanke, selo Vlaški Do, pa valjda malo pre njega ili u njemu ili posle, nisam baš skapirao. Znaš da me ljudi vode kao da me kidnapuju. Samo izađem iz kola i divim se pogledu, ako za divljenje materijala ima. Ovde baš ima.“
„Čekaj, bre! Jesu to oni što si ih pohvalio kao jedine isposnike koji su sa tobom pratili radnju na Kopaoniku do samoubistva?“
„Jeste, baš ti. Mada sam pomenuo i švece Aleksić. I one su entuzijastičko – mazohistički trpele samoreklamerstvo dva puna dana...“
„Da, da, da... Nego... Šta beše to Despotika? Koja su to vina?“
„Video si i probao verovatno. Pored Temeta, jedina potpuno zaokružena priča u smislu vizuelnog identiteta. Pohvalio si im etikete, pobogu! Kako se sad praviš blesav?“
„Ajao! Pa to su one etikete iz Ulice Brestova. Krvava ruka, krvav taban... Enolog Fredi Kruger! Je l’ to?“
„Bravo, tako je! Vidiš da znaš kad se napneš...“
„Znam, brate, ali toliko ih ima u poslednje vreme. Ti si skroz u tome, pa ti je lako. Ja moram da se napnem kao da bežim od razjarene Dece Kukuruza. Mada su mi stvarno te etikete ostale u memoriji. I kako je tamo, kod njih?“
„Sreli smo se malo ranije na zezanju u Topoli, pričao sam ti o tome. I onda, kako to već biva, dogovorismo se da svratim do njih u bazu.“
„Mnogima si ti obećao da ćeš banuti, pa nisi ispoštovao... Kako te, bre, trpe?“
„Nisam baš sklon obećanjima i zato se uvek ogradim da ću pokušati. Doduše, jedino gde sam obećao, a nisam otišao, je rezidencija familije Šijački. E tu sam baš ispao drvo, ali ću i to ispraviti.“
„Dobro, nemoj, rasplakaću se... Blah! Vrati se na Despotiku! Kako je bilo? Kako to izgleda?“
„Kao što smo rekli, konceptualno zaokruženo. Deo je još u izgradnji, ali su to ozbiljni ljudi, temeljni, sa vizijom... Ono što nije gotovo, plastično mi je dočarano kako će izgledati, pa imam osećaj kao da sam sve video. Baš ozbiljna priča.“
„Čekaj, ti si za tog gazdu tamo rekao... Kako ono beše?“
„Za Vesu? Rekao sam ti da je čovek vlasnik izuzetno ozbiljne inženjerske glave. Na to misliš?“
„E pa da... Jesi li uspeo najzad da sa nekim iz sveta vina balaviš o kompleksnoj analizi? Hehehe...“
„Daj, uozbilji se! Kompleksne analize se ni ja više ne sećam u dovoljnoj meri. Uostalom, ima boljih tema.“
„Verovatnoća, bar?“
„Ni to. Pričali smo isključivo o vinu i svemu oko vina, ali na ipak, malo drugačiji način.“
„Na koji?“
„Ne bi ti to skapirao, pa da se ne kilavimo oba. Elem, ono što će ti biti posebno interesantno je da u delu vinarije pravi muzej.“
„Keve ti? Je l’ pazario neku mumiju na pijaci u Kairu kad su bili nemiri? Ima li treću burmu tvoje babe, rađene od karlične kosti brontosaurusa? Da nema rizlu sa meseca?“
„Ne lupaj! Vinarski muzej... Ima puno eksponata iz istorije vinarstva kod nas. Sakuplja i dalje, pa će napraviti vrlo simpatičnu postavku. Biće tu i reprinta nekih bitnih knjiga, malo projekcija... Ma lutka!“
„U, izvini... Evo ujeo sam se za jezik, kao Suarez za Kjelinija.“
„Tako nekako...“
„I kako si se, sve zajedno, proveo tamo kod njih?“
„Baš lepo. Jako gostoprimljivi ljudi. Od samog penjanja na to brdašce, sa koga se vidi mesto gde pada raketa srednjeg dometa... Dakle, od samog dolaska ti je potpuno jasno gde si došao. Skladan spoj vrhunske inženjerije i vina, a kroz sve je na neki način protkana umetnost. Ispred zgrade se nalazi jahač od pruća koji pije vino. Prva asocijacija mi je bio Don Kihot ispred Šanse na Tašu, ali je ovaj nekako veći, angažovaniji i dinamičniji...“
„I ko je gospodin džokej?“
„Kraljević Marko, dečačko Mrnjavčević, inače moj predak, ako knjige ne lažu.“
„Knjige ne lažu, lažu pisci!“
„Dobro, onda mi nije rođak, zar je bitno?!“
„Tebi su svi bitni – rođaci. Nekada mi se čini da si Bugarin.“
„Samo ću te pogledati, sa očima izvan svakog zla. Elem, kada uđeš unutra, vidiš da je Despotika, krajnje ozbiljna družina. Dokaz da su na sve mislili, pa čak i na akustiku, je činjenica da sa plafona vise neka čudesa koja deluju kao budžena krila od lego aviona... I od metala.“
„Šta će im to?“
„Ta krila i krilca regulišu kretanje zvučnih talasa pa nema odzvanjanja. Naravno, to se nalazi samo u onim delovima vinarije gde je predviđeno malo duže zadržavanje ljudi. Tamo gde je prerada vina i odležavanje, naravno da nema krilaca.“
„A jesi li pio nešto?“
„Jok, ti si?! Naravno da sam se upoznao sa asortimanom. On mi je naravno poznat, ali vino uvek ima posebnu dimenziju kada se proba na mestu gde se i stvara. Degustaciona sala je dovoljno prostrana, ukusno doterana i naravno ima...“
„Eksponate?“
„Nema eksponate, nego slike koje radi Vesin brat u Holandiji. Sjajan je slikar i slika vinom. To je posebna tehnika, vrlo stara i zaboravljena, ali on joj ponovo udahnjuje život. Njegov je i Marko na parkingu.“
„Dobro, dobro... Kakva su vina? Pusti me umetnosti...“
„Za ljude koji su u tom poslu kratko, jako dobra. Mislim da je ovo druga godina ili treća, bem li ga, kako prave vina. U svakom slučaju, za mene je druga i bolja je od prve. Naročito mi je čučnuo roze, koji me baš iznenadio. Kaberne i merlo su im inače zaštitni znak vinarije. I to s pravom. Biće to sve bolje i bolje. Prosto, radi se temeljno i u hodu ispravljaju potencijalne greške.“
„I kad ćemo da skupimo ekipu pa da im banemo?“
„Kad se dogovorimo. Ne smem ništa da obećavam, pošto posle ne bih mogao da živim od vas.“
„E pa onda ćao!“
„Čujemo se! Pozdravite mamu Vašu...“
Nenad Andrić
