Lično
UNDERGROUND BISERJE
Dva vina kojih nema
Završila se prošla godina, tradicionalno uz svođenje računa, top liste i retrospektive vina i vinskih događaja, što zvanično, što nezvanično. Kad se podvuče crta, dobro smo prošli, pogotovo ako ne računamo ratno stanje i poslednični enocid u vinogradima. I sam sam učestovao u kreiranju nekoliko takvih the-best-off spiskova. I svaki put, rastužilo bi me i iznerviralo što nigde nisam mogao da pomenem neka vina koja su me više puta pomerila iz mesta, ali koja na rang liste ne stižu jer ih nema i nije ih bilo u prodaji. Na tržištu praktično ne postoje. Nigde, osim u vinarijama koje ih prozvode, a često više ni tamo. Male serije, eksperimentalne količine, tek uspele probe, čekanje boljih vremena, neprepozavanja potencijala, tek - nema ih. Iz nekolicine underground bisera, izdvojila su se dva toliko dobra da sam morao da ih nabavim i „za kući“ i koja su se na mojoj ličnoj top listi probanih vina u celoj prošloj godini komotno smestila među prvih 10. Ali o njima nećete nigde čitati, samo ovde i samo sad!
Pre dve godine Salon vina u Hajatu... Na štandu vinarije Molovin, njihova tadašnja vinarka Tanja, ponudila mi je, onako ispod žita, da probam graševinu. Bila je tada veoma mlada. Mislim graševina, Tanja je mlada još uvek. Elem, bila je to ljubav na prvi srk. I kao i sve ljubavi na prvu, pretvorila se u ljubav na daljinu. Ni traga ni glasa, ni boce, ni etikete... Sve do ove godine, kada sam na izvoru, u samoj vinariji Molovin u Šidu, radeći horizontalnu degustaciju njihovog portfolia ponovo sreo svoju ljubljenu graševinu. Odmah smo se poznali, samo što se ona sada pretvorila u pravu, zrelu, zanosnu i raskošnu vinčinu, sličnu onima koje odavno prave komšije sa zapadne strane granice, koji su od graševine, sorte autohtone kod njih jednako kao i kod nas, napravili nacionalni brend i stvorili vina o kojima pišu i pričaju Oz Klark, Džensis Robinson i druga velika vinska imena. Nabavio sam, opet ispod žita (hvala Koletu i Zdravku!) čitav paket boca, nažalost bez etikete. Ako sam dobro obavešten, etikete, odnosno boce sa berbom 2013. na tržištu neće ni biti. To je neizmerna šteta, zato što je molovinska graševina neuporediva sa bilo kojom iz bilo koje druge vinarije na Fruškoj gori. Da se razumemo: ima odličnih vina od te sorte, kao što su Vinumov ili Kišov grašac, ali vina ovakvog stila jednostavno nema. Molovinska graševina stilski je blizu vinima koja se u Slavoniji i Baranji svrstavaju u nešto što se naziva tradicionalnim i zrelim. Zrela je već na oko, jer je duboke, zlatne boje. Miriše na prezrelu breskvu, polen, suvo cveće – pre svega lipu, žute jabuke i suve kajsije. U ustima je umereno puna, meka, sa kiselinama ni tamo – ni ovamo, već baš gde im je i mesto. Dakle, dovoljno svežine koja odlično drži nerv zrelom karakteru i nosi ukus koji na jeziku ostaje dugo i razvija se u spektru od voća do meda. Ništa ne opterećuje, ništa ne smeta, ništa ne fali. Eh, kada bi ova boca mogla lako da se nabavi, pa da još ima etiketu, pa da je tresnete o sto i kažete: evo! Evo vam dokaz da je autohtoni grašac beli velika sorta, evo zašto ne treba pogrešno da ga zovemo italijanski rizling, evo zašto ova sorta daleko prevazilazi dvolitaske plastičnjače i kiselu vodu u kombinaciji! Ovo vino opušteno od mene dobija celih 90 poena, a sebi sam ga davno upisao kao jedno od najboljih belih vina iz Srbije probanih protekle godine. Ako biste da nabavite bocu, zovite Koleta, možda se i javi.
Belo vino ispod žita mora da ima i svoj crveni pandan. Opet Fruška gora, ali njen sasvim, sasvim drugi kraj. Surduk. Nego, da krenem od početka. Nekako, u drugoj polovini prošlog veka, profesori i stručnjaci koji su se motali oko vinogradarskih instituta bivše nam domovine, pogotovo tamo u Sremskim Karlovcima, velik deo svog angažmana posvećivali su stvaranju novih sorti vinove loze. Bilo je tu pobačaja (župljanka), osrednjih rešenja (neoplanta) ali i genijalnih novih sorti kakve su, recimo, morava, panonia i probus. Potonji je nastao ukrštanjem lokalne kadarke i svetskog kabernea, ali do nedavno je komercijalno bio neprimetan. Osim u samom karlovačkom Institutu i sporadično u nekoliko malih fruškogorskih vinarija, sa probusom se vinopija nije često sretao. Ovom sortom vinograde je zasadio i Milanović iz Surduka i odmah izašao na crtu najektsraktivnijim probusom do tada proizvedenim. Bilo je to puno, moćno i voćno vino, ali nekako nedovršeno. Falilo mu je dobro drvo i malo baškarenja u njemu. Konačno, zvezde su se poklopile, prva kombinacija burića od slavonske, mađarske i američke hrastovine stigla je u vinariju, baš nekako sa probusom iz berbe 2012. godine, u kojoj je dao odlične rezulatate. I šta smo dobili? Dobili smo prošle godine Probus barrique Milanović 2012. Boce finog, izbrušenog crvenog vina koje miriše na šaku zgnječenih kupina, na borovnice, crne dudinje i – oprostite mi na previše slobode – onaj tamni sok od bobica zove koji i dalje prave neke mame, babe i tetke iz zabitijih delova Srbije. Ko zna, možda miriše i na godži bobice, ali ja se na tu detoks – njuejdž – lekprotivsmrti – uljedivljegorigana – aronijajepasse modu baš i ne ložim, pa ne znam tačno kakav miris imaju. Nego, probus. Miriše i na fino drvo, kedrovinu, sladić i malo, ali baš malo dima, pa uz očekivani vanilinski štih. Na jeziku mazni, svileni tanini, solidna punoća, golicava svežina i dugačak aromatski trag upravo progutanog parčeta pite sa šumskim voćem. Koliko? Od mene 91 poen, na svakoj ponovljenoj degustaciji, što na slepo, što na viđeno. Nego i ovog vina, naime, nema. Odnosno, bilo ga je, ali u tiražu pesničke zbirke. Svega 500 boca, a i to je moglo da se kupi samo na licu mesta, u vinariji, a od nedavno ni tamo, jer je planulo. Ja sam ugrabio četiri boce, sa idejom da dve slistim sa prijateljima, a dve da ostavim da odleže u kolekciji. Projekat je instatno propao, sve četiri su popijene odmah.
Igor Luković
