Događaj
Veče lepeze asocijacija
„Šta da probamo?“ „Probajte sve!“ Vinska Ilegala u prodavnici ploča „Leila“.
„Šone, organizujemo nešto za kraj godine. Hoćeš li doći?“
„Verujem da će biti kod auto limara? Ili u pogonu mesne pekare? Ili u trezoru propale banke? Ili...“
„Ne, bre! U prodavnici ploča Leila. U Kralja Petra...“
„Da, logično... Zar takve prodavnice postoje?! Ništa, ubeležite me! A ko izlaže?“
„Ima mesta za desetak vinarija...“
„Ako ste vi normalni, ceo svet je blesav.“
Da Vinsku Ilegalu čine ljudi koji su dobili atest u zavodu za standardizaciju, ona verovatno ne bi ni postojala. Vino im predstavlja onu kašiku kiselog mleka koja se kao pelcer „zvizne u obično mleko“, da bi se sutra sabajle sve to pretvorilo u nešto bez čega ne počinje dan. Poslednji (jučerašnji) hepening, nalik najboljim žurkama nekog davnog vremena izazvao je pravu kanonadu asocijacija. Pre svega, sama lokacija... Odlazak u prodavnicu ploča, na vinsku žurku?! Prva ploča koju sam ikada uzeo u ruke, još kao beba je bila „Tea for the Tillerman“ (Cat Stevens). Bilo je nečega klincu interesantnom u tom bradonji koji pije čaj (A možda i kuvano vino?) ispod drveta. Sa sigurnošću se danas može reći da je u pitanju spektakularno muzičko remek delo. „Father and son“, „Wild world“, „Where Do the Children Play?“, „Hard headed woman“, „Sad Lisa“... Teško je nabasati na osobu koja bar jednu od ovih pesama nije čula u originalu ili kroz nebrojene obrade. Bila je to moja prva ploča i svirala mi je u glavi na putu do Leile! To je već bilo dovoljno, a nije ni počelo.
Ploče, šank, galerija, cirka se kafa, gore pljuge... Da nismo nešto pogrešili?! Ne, nismo. Za šankom je Đole, koji ljubazno usmerava u suteren. Ajd’ važi! Idemo dole... U glavi mi odzvanja:
„I'm looking for a hard headed woman,
One who will make me do my best,
And if I find my hard headed woman
I know the rest of my life will be blessed... Yes, yes, yes...“
Ta potera je zaustavljena pre više od petnaest godina, ali pesma živi. Živahnost suterena u koji silazite zaista pleni. Znajući da vinski događaji suštinski izuzetno liče, Ilegalci su se raštrkali po kosmosu da nađu što bolju lokaciju i, uz još par parametara, poentiraju prostorom. Do sada su na tom polju poprilično briljirali. Njihov entuzijazam je prepoznat, te se može reći i maksimalno ispoštovan od strane vlasnika tih prostora.
Deset vinarija je donelo svoja vina da to veče učini što nezaboravnijim: Mačkov Podrum, Kiš, Do Kraja Sveta, Chichateau, Pusula, Živković, Čokot, Stojanović, Trivanović i Braća Rajković! Ovoga puta, Ilegalci su odstupili od svoje prakse da na svako novo dešavanje pozovu i nove vinarije. Njihovih događaja je u tekućoj godini bilo toliko da je tehnički nemoguće za svaki taze događaj naći „svežu krv“. Ako bi na jednom mestu ispisali sve one koji su im do sada izlazili u susret i pojavili se, dobili bi poprilično sveobuhvatan presek srpskog vinarstva. Stoga, iako je bilo naporno, svako ko je ispratio sva dešavanja ove družine i maksimalno iskoristio ponuđeno, može komotno reći da je probao sve vredno iz Srbije, a što količinski prevazilazi „proizvodnju zarad sopstvene upotrebe“. To je podatak koji Vinsku Ilegalu neprikosnoveno betonira na pijedestalu najuspešnijih organizatora beogradskih vinskih dešavanja.
Šta nam to govori? Delovaće banalno, populistički i prozaično, ali poenta je u složnoj družini. Većina sajmova i festivala su uglavnom „one man show“, što uvek ima svoje limite, bazirane na ličnim odnosima. U lavini asocijacija, koje su se na „zezanju u prodavnici ploča“ obrušile na pisca ovih redova je i neka seta, pri pomisli na razorene ekipe, od peska do matorih dana, kojima se pripadalo u životu. Da je bar pola tih ljudi ovde i da su se baš na ovom mestu sačuvali od svakodnevnih životnih testova, ne vidim bilo kakvu stranku, partiju, pokret, bilo šta što bi nam moglo na crtu. Zato Vinska Ilegala, kao ideja, predstavlja i neku putanju političkog tipa. I neka slobodno prevrću očima dok ovo čitaju, pošto je naprosto tako. Narod koji simbolizuje pogibeljno skupu reklamu za neslogu, decenijama vlada svetom kolektivnog sporta. Potrebno je samo neke stvari koje vrede podržati i prebaciti taj model u sve sfere. Onda bi se procvetalo, ako nam je do cvetanja uopšte stalo.
„Šta da probamo?“
„Probajte sve!“
„Kako sve?!“
„Pa lepo, sve! Sve je bar dobro, a i ono što je igrom slučaja, trenutno manje dobro, ovde je sigurno bolje nego igde. Prosto je...“
I naravno da se ponovo svi znamo na događaju, te da je besmisleno pitanje: „Šta da probam?“ Ono što suštinski odvaja vino od bilo čega organskog što se proizvodi je upravo u tim nekim kvalitativnim šetnjama između amplituda. Malo gore, malo dole, pa opet gore... Ćudljivo, zahtevno, ponekad sklono samostalnoj reanimaciji, vino živi taj svoj neki spiralni ciklus. Čak i kad nije više za upotrebu, dobija dodatnu vrednost kao raritet. Ludo, skroz... Zato i ima svoje odane poklonike širom planete.
Da nije bilo rapidne potrošnje kiseonika, nikome se i ne bi izlazilo iz suterena Leile. Kako? Leila? Seid Memić Vajta? Evrovizija? Bele patike na sako... Tada?! Ili Klepton? Dobro, ipak pričamo samo o originalima. Priča se da je taj, po mnogima najjači rif u istoriji, iz uvoda pesme, po običaju „popalio“ od nekoga... U svakom slučaju, asocijacije biju sa svih strana. I kada su Ilegalci podelili svoje tradicionalne poklone sa prigodne lutrije, došlo je vreme da se ode. Neko na izlazu reče da je sve bilo za pet! Složismo se, ali... Pet? J. J. Cale? Takođe jedan od najvećih albuma u istoriji... Rečnik ploča je tako redak, a toliko je plemenit i univerzalan. Nevoljno napuštanje poprišta, pošto je sevap da i ostali pridošli srknu vino, finalizovano je u kafani „Zlatni Opanak“, domaćom kafom. Sa razglasa ide „Lady“, Keni Rodžersa... I opet neko srećno detinjstvo: „Neno, naš sinčić bi da bude seljačić iz Oklahome...“. Kada vas kroz detinjstvo neprestano zajebava najjači na svetu, onda ojačate i više vam niko ne može ništa. To sad vraća priču na sam uvod i „Father and son“, Ket Stivensa... Ima li kraja asocijacijama? Hvala Ilegalci!
