Događaj
Vino & Fino & Grand Casino
Redakcija prestižnog magazina za vinsku i gastro kulturu „Vino & Fino“ svečano je ispratila 2014. godinu, predstavila novi broj i dodelila godišnja priznanja.
Dok su nepregledne kolone malih žutih ljudi na obali Dunava u Zemunu uzvikivale: „哪裡摩拉瓦?“, odnosno na srpskom: „Gde je Morava?“, u Grand Kazinu Hotela Jugoslavija se odvijala tradicionalna godišnja vinska zabava časopisa „Vino & Fino“. Veliki broj belih ljudi koji vole vino, ovaj vinski magazin, a i sve oko vina, sjatio se na treći rođendan omiljenog i renomiranog magazina. Scenario ovog događaja je uvek istovetan i kao takav, za svaku je pohvalu. Prvu fazu čini sat vremena spontanog ćaskanja zvanica, gde oni najsrdačniji podsećaju na kugle za fliper, pošto se odbijaju od stola do stola. Tako ova vinska igra donosi poene i dobija na draži (nije svratio Nebojša Glogovac). Nakon prve faze ide ceremonijalni deo, koji pripada Alfi i Omegi (nisu automobili u pitanju) časopisa – g. Igoru Lukoviću. Tu se predstavlja redakcija, a i dodeljuju godišnje nagrade u nekoliko kategorija. Poslednja faza podseća na prvu, uz neozbiljno pitanje upućeno Igoru: „Izvini, do koliko nam je uplaćen termin u igraonici?“ Ipak smo u Kazinu, a i on je valjda neka igraonica. Valjda?!
Na veliku sreću, tugu, radost, jad i oduševljenje svih onih koji se bave nadgradnjom srpske vinske realne bajke u smislu pisanja o istoj, događaji se smenjuju kao na traci. Potrebno je da manirom prevejanih filmskih montažera iz prošlog veka tu traku isečete i kažete: „E toliko za ovaj broj!“ Prosto vam je žao da ne ubacite još nešto, pošto se već za par dana ponovo dešava nešto važno. Magazin „Vino & Fino“ tu traku tradicionalno seče pred istek godine i navikava svoju armiju sofisticiranih čitalaca na taj termin. Uz prateću žurku, razume se. Početak poslednje faze je obeležen i deljenjem novog broja koji je ponovo estetski i sadržajni iskorak. Muka da se svakim sledećim predavanjem u ruke čitalaca bude lepši i bolji je nešto sa čim se redakcija ovog lista ipak lagano nosi, a to zaslužuje ozbiljno priznanje. U svakom smislu!
U drugoj fazi trofazne zabave, pre no što je upoznao zvanice sa onim ljudima koji list čine ili se tako osećaju, g. Luković je održao karakterističan govor. Bila je to kratka priča čoveka koji se predano „kilavi“ da ovaj list stigne tamo gde neumitno ide. Bez samohvale, bez „kuknjave“ i bez suvišnih reči, manirom nekoga ko vlada scenskim govorom („sinkopiranje“ rečenica radi dizanja tenzije i slično...), predstavio je broj, saradnike i dodelio priznanja. Jasna i kulturna ograda, da su nagrade odraz stava redakcije i mišljenja širokog spektra anketiranih profesionalaca, naravno da nije izostala. Da je Hajlender lično izašao za govornicu, prekršio bi svoj osnovni moto i rekao: „Ne mora biti samo jedan, ima nas još, pobogu...“ Onih za nagrađivanje je mnogo više, no samih nagrada.
Za vinograde je ovo bila godina pakla. Kada ni saobraćajni panduri ne postadoše šibice na ulicama (glava mi crvena, a sve resto belo), čemu je moglo da se nada grožđe? Vinarstvo je ipak i pored svih nedaća nastavilo svoj pobednički ples na krovu nečeg što bi se zvalo – Proizvodnja u Srbiji. No, da idemo redom... Nagradu za najbolje belo vino u Srbiji je dobila Vinarija Bjelica za svoj barikirani šardone - Babarogu. Gde god se protekle godine pojavljivala ova najgotivnija baba na svetu (redakcija se ponizno izvinjava Tini Tarner), kupila je lovorike. Znate je... Ona luda, hrabra etiketa, koja se ne zaboravlja. Crveno vino godine je, sasvim logično, veličanstveni Zavet Stari, Vinarije Janko iz Smedereva. Tu nije bilo mesta našem inadžiluku, u smislu: „Šta zna taj svet, mi znamo bolje...“ Regionalni trofej na Dekanteru za ovo vino je trenutno, apsolutno najveći uspeh srpskog vinarstva.
Titula vinarije godine je, apsolutno zasluženo, u rukama Vinarije Aleksić iz Vranja. Dobitna kombinacija duha Orijenta, švajcarske preciznosti, nemačkog sistema, japanske predanosti i univerzalnog poštenja je upravo – Vinarija Aleksić. Tu praznog hoda nema i svako novo vino je bolje od prethodnog, nevezano od okolnosti. Poslovni uzor najviše kategorije! Nagradu za najboljeg ugostitelja je, po mišljenju redakcije zaslužio g. Nenad Kostić, čovek koji je od hotela Square Nine napravio ambasadu gastronomije najšireg spektra. To je, njegovom zaslugom prevashodno, hotel u kome stanuje sjajna klopa. I na kraju, ono najteže za opisati. Piscu ovih redova je dodeljeno priznanje za „Najboljeg vinskog novinara Srbije u 2014. godini“, čime mu je učinjena izuzetna čast, koju daljim radom mora dodatno da opravda. Potpuno sluđen, nisam stigao da kažem kako se novčanog dela nagrade odričem u humanitarne svrhe i prosleđujem ga klinici za odvikavanje od alkohola „Beti Ford“ u Americi. No, biće prilike. Veliko hvala dragim kolegama i najsrdačnije čestitke svim nagrađenim, ozbiljnim vinskim institucijama.
