barell

Lično

19. avgust 2013.

Vinski Beograd u XIX i XX veku (Šta se promenilo – I deo)

Publikacije iz prošlog i pretprošlog veka sa ovih prostora donekle podupiru razočaranje. Nije Domanović bio vizionar, nego se jednostavno stvari ponavljaju. Ovde nije reč o Radoju, nego o omiljenom mu piću – vinu. Vino u Beogradu...

„Najvažnije je uticati na promenu svesti i mentaliteta ljudi, ali to je ujedno i strašno teško.“ Koliko puta smo to čuli? To obično izgovara neko ko upravo baca pikavac na trotoar. Možda i nije baš toliko teško. Prvi šok prilikom posete gradskoj biblioteci doživela sam već u Studentskom parku. Ideja da pojedem keks u parku i napravim kratak plan za dejstvo, imala je gomilu rupa. Sve te rupe su, mahom higijenskog profila, pošto je lokalitet bio prenatrpan tragovima „mobilnih sedeljki“ od sinoć ili su klupe postale dnevne i spavaće sobe danas.

Sama biblioteka umiruje, kao prava oaza svesti. I odmah otrežnjenje: U „Beogradskim opštinskim novinama“ sa početka prošlog veka postoje nepregledni nizovi članaka o higijeni, čistoti, kulturi, mentalitetu, vaspitanju, alkoholizmu, lepom ponašanju, pristojnosti... Puno praktičnih saveta o tome kako bismo mogli malo da se ugledamo na neke druge metropole koje dobro i uspešno obavljaju poslove. Odlično bi nam došle te novine i danas, plus svaki dan u podne na televiziji pola sata uputstvenog programa, kao i plakati po gradu, da se osveste oni koji prave sedeljke po parkovima, a ne pospreme iza sebe. Makar toliko!  Fantastične novine, sve piše u njima, izrešetano od a do š poimence svaki detalj iz socijalnog, ekonomskog i kulturnog života Beograda. Čini se da su bar novinari znali da rade svoj posao... Zarazni momenat tog materijala se mora držati pod kontrolom, pošto vreme kao da leti, a moram da se fokusiram na ono zbog čega sam došla. Vino! Najraznovrsnije štivo može se pronaći u novinskoj arhivi. Pregršt najrelevantnijih informacija kojih čovek može da se drži. I taj kraj 19. veka u vezi sa vinskom kulturom u Sbriji, izgledao je ovako nekako:

Krajem sedamdesetih godina devetnaestog veka, naša vina su bila jako fina, lepo gajena i na veoma dobrom glasu. Možda naši vinogradi u pojedinim selima nisu bili nadaleko čuveni u svetu, ali je svako selo imalo svoje uzorke vinograda kojima se ponosilo. Zasigurno se zna da je Prištinac bio čuven prilično daleko, zatim Salaksija i mnoga druga brda, koja su zbog svojih zgodnih položaja davala izvrsno vino. Naročito velika potražnja za srpskim vinima javlja se u drugoj polovini 19. veka, kada su Francuska, Nemačka i Švajcarska, kao glavni trgovački izvoznici vina na američko tržište, zbog pošasti filoksere (bolest izazvana biljnim vašima koja uništava vinograde sušeći lišće loze) bile primorane na uvoz vina.

Međutim, ne mnogo nakon toga, naši vinogradari su bili suočeni sa istom sudbinom. Nisu mnogo verovali lošim vestima sa zapada. „Neće valjda“ spada u prilično aljkave defanzivne pristupe. I tako je filoksera zahvatila sva naša brda, te ih potpuno opustošila. Tada dolazi do naglog prekida razvoja vinarstva i vinogradarstva u Srbiji. Brda koja su davala mnogo i ona koja su davala najlepša vina postala su potpuno ogoljena. Raspoloženje i atmosfera su u permanentnom opadanju. Trgovci koji su nekada nosili „probu“ u bocama, sada su to radili u vrećama. Vinogradari i vinari su postali ništa drugo do poljoprivrednici koji obrađuju kukuruzna polja.

Entuzijazam je iščezao i bez ikakvog uzbuđenja ljudi su obavljali poslove, ne želeći da se ponovo bave vinom, najviše iz straha i neverovanja u mogućnost ponovnog dobrog poslovanja. Tako i piše u tadašnjem vinskom časopisu: „ ... Ostaće parlozi sve dok se ljudi ne probude iz dubokoga sna, dokle god ne koraknu za ostalom naprednijom braćom.“ Isti taj časopis „Vinograd“ pokušava da ulije ljudima nadu, da ih ohrabri i da im objasni da je sreća i spas samo u podizanju novih vinograda sa američkom podlogom. Uredništvo i novinari „Vinograda“ su ulagali veliki napor u ubeđivanje ljudi da ponovo ozelene gola brda i da vrate staru slavu na mesto tadašnje nemaštine.

Ponovo paralela sa sadašnjicom: Kod nas i danas postoji veliki broj nadobudnih genijalaca „opšteg tipa“. Uz njih egzistira i nepregledan broj tvrdoglavih ljudi koji ne veruju ni sebi, a kamo li drugima. Zato je neophodno da ih neko pogura, da neko u bukvalnom smislu prevede stranu stručnu literaturu, da uputi na realne uzore. Nije sve stalo ako se dogodila jedna prepreka... Nema plakanja za prosutim mlekom, nego se grabi dalje i trudi još više. Kažu neki veliki mislioci, da jedino što su naučili o životu jeste da on uvek samo ide dalje. Mi malo po malo zastanemo, pa stojimo, pa se i odomaćimo potpuno u tom stagniranju. A ako se stagnira dok sve gura neumoljivo napred, onda je ta stagnacija – nazadovanje.

Pozitivnih ljudi uvek ima dovoljno. Sreća je kada su oni agilni, veruju u promene i sami ih pokreću. Uz veliku volju i puno duha, obraćali su se narodu u cilju obnavljanja starih vinograda, kao i podrške negovanju plemenitog voća. Sve to sa idejom vodiljom da njihovi potomci mogu imati lepo mišljenje o svojim starijima. Na sve moguće načine su pokušavali da objasne važnost nekih stvari. Tako je nastala i „Legenda o vinogradu“ koja je vrlo primenljiva i danas, a univerzalnog je karaktera. Ja sam je pročitala sa velikim uživanjem pošto izmamljuje osmeh, a tera vas da stavite prst na čelo.

 

Legenda o vinogradu

 

Noje posadi lozu. A loza rodi čokot, čokot rodi vinograde, a vinogradi rodiše vino, a vino rodi izobilje i braću njegovu: bekrijanje, zavadu, nemar.

I gle! Mnogi i mnogi ne idu više uspravljeno kako ih stvori Gospod, nego savladani vinom, posrću i puze kao životinje. I u svojoj napitosti prolevaju krv i zavađaju se s braćom i zanemaruju kuću. A u mamuru svome zaboraviše čovečije dostojanstvo, te ne vode brigu o javnim stvarima, niti o napretku naroda svoga.

I razgnjevi se Gospod na prestolu svojemu, i vide, da od blagoslova njegova hoće da postane kletva. Ali u nenamernoj blagosti svojoj smiluje se na ljude i pruži ruku svoju da im pomogne.

I naredi:

da riba kit proguta sa dna sinja mora grudu kamena,

i da tu ribu uhvate ribari,

i da razbiju njihova deca taj kamen,

i da iz kamena toga izađe na zrak bubica, koja je tamo zatvorena od stvorenja sveta, a koja je sitna kao prah sa leptirova krila, ali strašna kao vojska Faraonova.

I okrenu se kolo!

Da je Bog u svemoći svojoj napustio na vinograde nepregledne čoporeve divljih bivola, i oni ne bi zatrli i potamanili lozu, kao ona sitna životinjica, koju stvori Gospod, ali je čovečije oko ne može sagledati.

Velika Amerika i gorda Francuska pokleknuše prve pod teretom tog živog praha. A dotle je Srbin, na dogledu Kopaonika, Rtnja, Fruške Gore i Vršačke Kule mirno brao svoje vinograde. I u bezgraničnoj bezbrižnosti svojoj, on nije verovao da će i njega snaći beda, te je živeo u mamuru s jutra na večer, s danas na sutra.

I okrenu se kolo i po drugi red.

Godine 7377. po stvorenju sveta, a 1870. po dolasku Hristovu na zemlju, duhnu jak zapadni vetar i donese na krili svoji suhi list vinove loze. I kad bi u okolini grada Pančeva, ostavi ga tamo. A na tom listu bi klica one prašak-životinje.

Srbi jeste li budni?! Čuste li što?! Spaziste li što?! Ovo što vam sad bi, gore je, no da pade po sredi vas vojska neprijateljska sa kopljima i mačevima!

Ali se još pet puti okrete zemlja oko sunca, dok pronađoše knjižnici, da je već i u okolini Pančeva podigla tabor svoj ona životinjica, koja bez mozga i pameti, bez motike i ašova ruši vinograde, stvara u punim podrumima pustoš, utamanjuje pesmu a donosi sirotinju.

I zabruja glas onih najsrčanijih: „Srbi braćo na noge! Vami je dao Bog pameti, dao vam sprave i alate, ne dajte se!“

Ali Srbin, koji donde ismevao onu prašak životinju, malaksa na domaku njenu. Hej da je to bio dušmanin s mačem u ruci, Srbin bi bar pokušao da mu se odupre i pobio bi se s njim. Pred prašak životinjom pade u očajanje, predade joj se na milost i nemilost i ona ga pokori. Opuste mu zemlju, isprazni mu podrume i vrže ga pod sirotinju.

I bi opet, da dođe božiji svetac-Božić. I nema Srbin od svog vinovog roda, iz svoga vinograda ni toliko, da po svom lepom običaju ispije čašu u slavu Boga, nazdravi svome ocu i materi, bratu i sestri, prijatelju i neprijatelju, putniku na moru, ribi u vodi, tici u zraku pa čak i vuku u gori. Sad mu iz strana sveta donose vino, kao što mu otuda donose za njegovu decu lutke i pajace.

I zaplaka se Srbin, a kad se naplaka, poče da razmišlja. I dođe mu pred oči, da on do sad nije poštovao dar Božiji, nije znao šta zna, nije se brinuo o čemu treba, niti je učinio što je mogao. Dođe mu teško, poče da se kaje i dade tvrdu veru sam sebi: ako još jednom dočeka bolje dane, da neće više zanemariti ni čovečije dostojanstvo, nit srpsku dužnost, niti domaće brige...

I okrenu se kolo po treći put, i bi da dođe i opet božiji praznik-Božić. I dunu vetar od Novoga Sada i raznese na krilima pošte po srpskom svetu nebrojene listiće:“Vinograda“. To nije kao onaj list, koji pade negda u okolini Pančeva. Ovo su beli listovi sa bezbroj sitnih slova, a svako to slovo učilo je Srbina: kako će da podigne svoje opustele vinograde u prkos prašak životinji.

Ali ima Srbin jaka neprijatelja. Taj neprijatlej živi u grudima njegovim i onde mu šapće dan noć: „lako ćemo“, „ima vremena“ i „ne daj da te uči drugi, jer nisi ti glup, a nije ni taj drugi ispio svu mudrost“.

I dugo se Srbin borio s tim svojim neprijateljem. Dugo je govorio: „lako ćemo, jer će nestati one žive prašine, kao što nestaje sneg s proleća“. Ali vide, da mu i otac umre čekajući na to, a da on osta i gluplji i siromašniji od onih, koji su hteli da se pouče. I on onda pobedi sam sebe, pobedi onog dindušmanina svoga, koji živi u njemu i koji se opire svemu što je novo, pokloni se pred naukom i poče da podiže vinograde po novom načinu.

Teško je bilo Srbina krenuti, al kad se pokrete, on je prekrilio i svoje učitelje. Jer je to narod vešt i vredan, bistar i izdžljiv. I počeše da napreduju vinogradi i da se pune podrumi i da se povraća pesma pa i blagostanje u srpske domove.

I seti se Srbin obećanja svoga i poče da živi umereno i pametno, poče da vodi brigu o sebi i o svojima, o javnim stvarima i o napretku naroda svoga.

I okrenu se kolo!

Sve što bi zanemareno podiže se i procveta a dobra sreća vrati se. I posta i opet dika zvati se Srbinom.

Iz oka Srbinova poteče i opet suza, ali ne suza bola, već suza radosti. I kad ubrisa suzu, on se i opet promisli i pade mu na pamet, da u svakom zlu ima i nečeg dobroga i da je na putu njegovog napretka ona prašak životinja bila upravo: Božiji blagoslov.

 

Veliko hvala Jovanu Mariću, uredniku časopisa „Vinograd“ iz 1897. godine, na ovoj divnoj priči.

(Nastaviće se)

 

Jelena Jonaš

 

Profesor Dionisije

"Ambicije i buve rado skaču uvis."

(italijanska narodna poslovica)