Lično
Zašto je vino važno
Sedim nešto i razmišljam...
Osobe koje se pošteno i predano bave čestitim zanimanjem pod nazivom – vozač taksija, imaju gotovo alergijsku reakciju na prosto pitanje: „Kako ide posao?“ Naravno da im posao ne ide... To pitanje je slično pitanju u kasapnici: „Imate li nešto posno?“ Samo država sa srećnim taksistima može reći za sebe: „Uspela sam u životu!“ ili „E, sad je sve u redu...“ Zbog čega je to tako? Stvar je sa dijagnostičke tačke jednostavna, a sa terapeutske, prokleto složena. Za sve je odgovor: „Tranzicija, bato! Nema srednje klase...“ Apsolutno tačno, ali teško izlečivo. U socijalizmu je postojala jedino srednja klasa i nešto malo po partijskoj liniji selektovanih, imućnih degenerika, popularnih moćnika. Njihov pljačkaški plus je ipak, samo neznatno spustio nivo sredine. To su oni koje su sramežljivi satiričari zvali baš tako: Treće lice množine – ONI.
Današnja asimetrična šajkača u kojoj živi skoro cela planeta, deli se na ekstremno bogatu, ultra manjinu i ozbiljno siromašnu, globalnu većinu. Srednja kasta se po prirodi svojih karakteristika nalazi na sredini, a kod šajkače je to – kanal (Da ne upotrebimo neki lascivni izraz). Taksi je lakmus papir koji daje perfektne rezultate u sondiranju materijalnog statusa društva. Manjina puna kinte vozi svoja besna kola, a sirotinja se gnječi po gradsko-međugradskom prevozu, uz pripadajući znoj, mekanu histeriju i stenjanje. Srednjoj klasi pripada taksi i kada su ta vozila prazna, jasno je da je država u problemu. Mislim, ako je država... A mnoge se, bez i osrednjih argumenata, lože da to jesu. Zašto je vino važno?
Bavljenje vinom je misionarski posao, koji iziskuje popriličan napor po više aspekata. Vino je nežan, prividni odskok konzumenta iz „znojavog“ tramvaja ili osmrđenog autobusa u zadnje sedište klimatizovanog taksija. Sad će mnogi reći da je ovo bulažnjenje, pošto je u pitanju privid. Realno gledano, mi privid, kroz kompjuterizovanu virtuelnu stvarnost i živimo. Deca više ne čekaju red na igru po terenima za basket. Sede kod kuće i taj isti basket igraju na konzolama, dok im, na najveću žalost, rastu guzice. Zdravlje nam uništava nedostatak sportske kulture, sport je postao posao, a posla nema, pa se sve vrti u krug. I to krug – začarano pogibeljnog tipa. Jedini čestiti sport koji ima jasnu komponentu posla je postao rad u vinogradu. Pravi poljoprivredni aikido: Preusmeriti sve moguće udare i nedaće u kontranapad, pa pobediti prirodu njenom, izvornom energijom. Ipon po ipon, što bi rekla braća Japanci.
Postavljanje vina u žižu javnosti je privredni, kulturološki i sociološki imperativ. To je najefektniji način formiranja srednje klase i udarac „žiga podnošljivosti života“ na veliki broj izvoda iz matične knjige svesnih. Posle čaše pristojnog vina, niko više ne može reći da je depresivan, očajan, te da izlaza nema. Ako izlaza uopšte ima, a uvek ga ima, naći će ga posle te, jedne čaše. A ako ga trenutno nema, raspoloženije se posle vina, sklizne u san bezizlaza, sa nadom novog jutra (Bušido). Vino je najjeftinija privilegija pripadnika srednje klase građanskog društva. Vino je pozivnica u tu klasu. Neko ko nam upravlja sudbinama, trebalo bi da bude toga svestan i da daleko više mrdne guzicom po tom pitanju. Da bi to lakše i razumeo, pa i sebe radi.
Razvijanje proizvodnje i konzumacije vina je, dakle, mahnito udaranje pozitivističkog pečata stabilnosti na sve validne papire. Partija onih koji vole, poštuju, shvataju i uživaju vino i sve oko vina, trebalo bi po logici stvari, da postane najmasovnija od svih. Posledice uticaja takve „partije“ na okolinu su nemerljivo korisne za sve. Kao prilog dokaza ovim tvrdnjama, dovoljno je samo otvoriti, sada već NASUMIČNIH par boca iz bilo koje naše privatne vinarije i shvatiti koliko se svetlosnih godina, prirodnim putem, da ne kažemo – organski, odmaklo u pogledu kvaliteta. Promocija pravog kvaliteta uz bezrezervnu podršku, prava je terapija za ozdravljenje društva i države. Zbog toga je vino važnije od sebe! Zbog toga je važno da nam ne ode voz...
Nenad Andrić
