Lično
Zajdi, zajdi... Tikveš za odabrane – Skazanije drugo
Kada odličnu ekipu još bolji ljudi vode na fenomenalna mesta, onda ostane utisak da bi za kraj te ekskurzije i Mahatma Gandi u delirijumu ispalio četiri okvira iz automatske puške u vazduh
Drugi dan radne ekskurzije pod pokroviteljstvom Tikveša započeo je zbiranjem snaga na parkingu hotela. U dokolici, kolega Basarić nas je zabavljao i fascinirao najvišim nivoom komunikacije sa skupom živinom koja bezbrižno šparta okolinom hotela i ronđa po bazenu. No, performans je ubrzo sasečen, pošto se ekipa sakupila i valjalo je krenuti za Barovo. Lokalitet Bela Voda nije planiran za neposrednu posetu, ali smo ga videli kroz prozor kombija. I pored prilično visokog koeficijenta odvažnosti družine, ipak smo par puta puštali neljudske krike prilikom „preticanja“. „Silovani papagaj“ (naš šofer, videti prvi deo – prim. aut.) je sve to jako loše podnosio. Što zbog urođene nervoze, što zbog činjenice da je cela džada jednosmerna i da nema straha od toga da se neko pojavi u kontra smeru.
Naše domaćice su perfektno odradile posao. Ukazivale su nam na sve što postoji sa leve i desne strane tokom puta, sem vinograda konkurencije, koji su izignorisani ali zaista sa stilom. Videli smo gde raste Bela Voda i nastavili dalje ka Barovu. Da smo znali gde stižemo, verovatno bi dodatno požurili. Neverovatni predeli kroz koje smo se vozili iziskivali su zastajanje da se „opauči“ par fotki. Većina nas je do sada boravila isključivo na planeti Zemlji, pa je bila velika šteta da se ne slika nešto što deluje kao sasvim druga planeta. Nema strujnih kablova, kanalisane vode, spontanog đubreta i nepotrebnih ljudi. Bez tog štetnog kvarteta, priroda deluje baš moćno. Ne, to definitivno nije bilo na Zemlji, onakvoj kakvu je znamo.
Nakon dodatnih pola sata vožnje po poludivljem terenu, stižemo na lokalitet Barovo. Nekadašnje ogledno dobro na kome su testirane silne sorte grožđa, sada je potpuno u službi Tikveša. Na petnaestak stubića, po ivici, sačekalo nas je nešto što liči na strašila. Brendirani šeširi Tikveš, kao i kecelje, predstavljali su radnu uniformu u kojoj se „zarađuje“ ručak. Posebnu i ničim zasluženu čast nam je učinio vlasnik Tikveša, koji nas je stoički sačekao i pored popriličnog kašnjenja. Malo smo nazdravili, pokušali da se opasuljimo u kontekstu toga gde smo i krenuli da navlačimo kecelje i šešire. Pošto je sve to bilo više u folklorne svrhe, jer jednu gajbicu može i najšuntaviji berač ekspresno da popuni, ubrzo smo seli da ručamo. U prelepoj bašti neke druge planete...
„Nije mi jasno što ljudi ovde kukaju?! Pa ja se unakažavam od pečenja, sireva, vina, rakije... Sav sam otekao. Klopa i piće, najbolji na svetu! Ovde se živi, kume...“ (Moj kum živi u Francuskoj, prilično je bitan čovek njima tamo i ponekad svrati u Srbiju, čisto da dobije krivu sliku.)
„Nemoj da sviraš, kume! Vide te jednom u pet godina i normalno je da povade sve što imaju. O tome što posle toga, mesec dana gule proju i kačamak, pravi se da ne znaš ništa...“ (Živim u Srbiji, prilično sam nebitan čovek ovde i svestan sam toga da se uvek predstavljamo najbolje moguće, te u tome počesto i preterujemo.)
Možda i nisam baš najtipičniji predstavnik svoga roda i naroda, pošto prosto obožavam uništavanje sopstvenih predrasuda. Kačamak! To je valjda ona žitka žućkasta masa na koju brojna familija kidiše golim i drvenim kašikama, sa jasnom idejom da preživi. Jede se iz jedne ogromne drvene međunarodne posude i nije baš nekog ukusa. Otužna simbolika, mada je to jelo mnoge generacije u udaljenim sredinama održalo u životu. Dakle, silno poštujem ali ne volim! Da li je baš tako? Dozvoljavam mogućnost da bi u tom ambijentu i sa tom perfektnom ekipom (Tikvešovci & gosti), verovatno kusao i raskuvanu bukovu koru, ali ipak... Kačamak sa slaninom, kuvan na vatri (nema struje) je nešto najukusnije što sam pojeo, još od Pirota 1988. godine. Zalivan je belim probranim asortimanom Tikveša. Tada i tu, sa tim kačamakom, bila su to ubedljivo najbolja vina na svetu. Kada se malo fokusiram, iako nisam sklon meditaciji, učini mi se da i dalje cirkam belu Belu Vodu i kusam taj kačamak. Majke mi!
I pored činjenice da nam se apsolutno nije odlazilo sa Barova, čekalo nas je Lepovo. Nedavno smo u Beogradu upoznati sa šardoneom iz ove „male“, tzv. butik vinarije. Doduše, Domaine Lepovo uopšte nije mala vinarija, ali za Tikveš je sve ispod par miliona boca - malešno. Pogled oko vinarije je toliko „bezvezan“ da vam naprasno postane žao što niste muva koja vidi odjednom gotovo 360 stepeni. Zaista oduzima dah. Ono pitanje koje su mnogi sebi postavljali prilikom prvog susreta sa šardoneom Lepovo: „Šta će im sad pa ovo, kad već imaju Boga oca?“, potpuno je obesmišljeno. Pogotovo kada smo se upoznali sa crvenim komponentama neke buduće kupaže... Parkerova družina će sa Tikvešom imati sve više i više posla. Prijatnog posla...
Dalje je jasno. Ni iz Lepova nam se nije išlo, ali... Preljubazni domaćini su nam spremili detaljan obilazak proizvodnih procesa u samoj bazi, pa se moralo u Kavadarce. Odmah na startu vas uvedu u niz ogromnih prostorija. Dok smo nagađali koje vino tu nastaje i odležava, ispostavilo se da je to, što bi se reklo – dipartment u kome se proizvodi i čuva legendarna Žolta rakija, takođe jedan od zaštitnih znakova makedonskog giganta. Posle svih onih vina, valjalo je probati malo i rakije od grožđa, zašto da ne?! Odlična! Vrhunska! Iz „kućice“ koja je pod Žoltom, ponovo napolje, u krug... Stiglo je i grožđe na otkup. Vrlo transparentna rabota. U zavisnosti od kvaliteta ide i odgovarajuća skala za isplatu. Analiza se obavlja na licu mesta i deluje kao baš čestita priča. Dalje smo se upoznavali sa metodama prerade, sudovima za vinifikaciju i odležavanje, otvorenih usta razgledali arhivu... Pokazali su nam sve što se fizički moglo obići i odgovarali na sva, pa i pritupa pitanja. Tako to rade istinski domaćini.
Kada je i to završeno, a nije da nije trajalo, ostao je i završni udarac hedonističkim maljem. Svečana večera, duboko pod zemljom u ekskluzivnijem od dva restorana koje vinarija poseduje. Uz vrhunsku kuhinju i muzički štimung kakav mogu kreirati samo ljudi kojima je makedonski jezik maternji, a da pevaju i sviraju znaju listom svi, popili smo bukvalno sve čime se Tikveš ponosi. Između ostalog, bile su tu sve tri (2010, 2011 i 2012) etikete Barova i Bele Vode. Naravno, i crvene i bele... Godište 2011 je izašlo kao apsolutni pobednik ovog takmičenja, ako je to uopšte i bilo. Na kraju i dve boce iz arhive, čisto da se malo divimo kako su vina iz isključivo industrijske faze Tikveša još uvek živkasta. Ni odatle nam se nije išlo, ali radno vreme je bilo davno završeno i valjalo je poći u hotel.
Kada se sve sagleda, krajnje objektivno, ostane neki osećaj da se, bar meni, uopšte nije išlo nazad. Čini mi se da sedim za stolom u „Vodenici“, gde mi je neprijatno što mi je toliko prijatno. Čini mi se da sam zaspao u Barovu nakon vina i kačamaka, te da udišem onaj kiseonik, gotovo obogaćen. Čini mi se da još uvek razgledam onaj pejsaž u Lepovu, koji mi sve ćelije mozga dovodi u rezonanciju... Čini mi se da još uvek plačem uz „Zajdi, zajdi“ deset metara ispod vinarije... Jedino što mi se uopšte ne čini je fakt da mi ova poseta Tikvešu, svakako neće biti poslednja. Ne vidim šta bi moglo da me spreči!
(kraj?!)
Nenad Andrić
