Lično
Čišćenje podruma
Autentična prezentacija ponosne prošlosti u srpskoj vinskoj čaši. Nesvakidašnji događaj u režiji Gvozdena Radenkovića.
„Dođi sam! Budi tačan! Dobro se namasti!“ Gvozden Radenković retko komunicira pomoću golih imperativa, tako da je delovalo da je baš važno. U poslednje vreme, pošto je svetloj budućnosti nebo granica, u trend ulazi povratak istoriji, odnosno začecima samostalnog privatnog srpskog vinarstva. Kombinujući korensku strukturu (Iz Župe je, dakle sa izvora) i našu generacijsku, pomalo izumrlu zabavu (manijačno sakupljanje svih mogućih bitnih i nebitnih činjenica, odnosno „jeb’o vas Gugl“!), Gvozden se izgradio kao hodajuća vinska enciklopedija. E sad, kao što nije zgoreg zameniti na dotrajalim knjigama korice, tako je i za Gvozdenovu privatnu arhivu došao trenutak „raščišćavanja“... Odabrao je desetak ljudi da sa njima podeli istoriju.
„Daj neko trening vino!“ Ova rečenica je izazvala popriličan smeh, pošto nas je čekalo 60 boca!? Bilo kakav trening nije bio potreban, zato što vam je na putu u prošlost najmanje potrebna injekcija trenutnosti. I pored par zakašnjenja, na kraju su svi stigli „kud su pošli“, smestili se udobno, bele boce pootvarane i čas istorije je mogao da počne.
Očekivati da bela vina, uglavnom starija od deset godina budu vesela, živahna i u formi je ludost. Letimičan pogled na boce, pa na spisak od 23 bela vina, nije obećavao užitke ukusa. „Ako je bar pet preživelo, biće super!“, pomislih... Uvodna Dulkina Župljanka (2003) je sasvim logično ispustila dušu, dobila komentar u zagradi: „šteta, al’ ćao“, pa se zaista činilo da će sve tim putem. Drugo vino je već bilo lepo iznenađenje. Verovatno prva Jankova Smederevka (2007), krštena već nečim, i dalje je zdrava! Smederevka, a odlična za piti i dan danas, posle 9 godina!? No, posle tog vina, naređalo se dosta toga što je prošlo set parastosa. Kao i uvek, u ovakvim (belim) prilikama, vino je otišlo ili je odlično. Dugi rokovi pospešuju amplitude. Serija italijanskih rizlinga (Duša Dunava 2007, Vinski Dvori 2005, Veličković Prestige 2004, Dulka 2003, Burčel Todorov 2002, Bahus Sokolac 1998) manje ili više nije bila za upotrebu. Gvozden se, što je i logično, ogradio, rekavši da su i neidealni uslovi čuvanja ovih vina verovatno uticali na njihovo stanje. Fakat da jesu.
Postoji dobar broj ljudi (uključujući i onoga koji ovo piše) kojima je rajnski rizling Oplen(ac) najomiljenije belo vino iz Vinarije Aleksandrović. E pa baš taj Oplenac (2006) je bio za oduševljenje. Jelićev Tamuz (2005) posle „ludačkog rizlinga“ iz Vinče nije imao neke komparativne šanse, ali Radovanovićev (2003) svakako da jeste. Živ, zdrav, mangupski pitak i pored ozbiljnog staža, pobrao je simpatije. Mačkov Šardone (2010) je najavio mini seriju šardonea, pre svega za „kralja šardonea“ Kovačevića, čiji izdanak iz 2004-te poprilično objašnjava reputaciju i dan danas. Radovanovićevi (1998, 2002) nisu izdržali... Pino Griđo Bojoni (2008) je bio jedini predstavnik sorte, pa se ušlo u sovinjone... Kraljevi podrumi (2007), Erdevik (2002) i onda ponovo Kovačević (2006), po nekima i najbolje belo vino degustacije. Ono što posebno ohrabruje su naredna dva vina! Ako se za neku sortu očekivalo da prevremeno odlazi Bogu na istinu, onda su to tamjanike. Međutim, Spasić (2010), a naročito Ivanović (2004) su u sjajnoj formi i meni lično predstavljaju potpuni pozitivni šok. Tamjanika je definitivno robinja inercije i „omlati se“ rapidno nakon iznošenja iz podruma. Posle ove Gagine, ostaje veliki znak pitanja... Da li da je ipak malo čuvamo i treniramo za otmenu starost? Nad nekim stvarima se valja zamisliti, što ovom prilikom i činim. Beli sektor je zatvoren potpuno nenormalnim litarskim tramincem, zatvorenim krunskim zatvaračem (da ne kažem – pivskim, mada sam rekao) iz Podruma Palić (1994). Ako se ne gleda godište, vino je odlično. A ako se gleda godište, e onda je nestvarno! Pauza je iskorištena za dodatno „omašćivanje“, gore imperativom naređeno od strane Gvozdena Radenkovića. Ovde bi red bio pomenuti fantastičnu paštetu, kojom bi trebalo posebno da se ponosi g. Miroslav Radojčin, kreator iste. Svi komplimenti za majstorstvo!
Od rozea nismo očekivali previše, a sumnjamo da su se i sami proizvođači (Aleksandrović & Kovačević) nadali da će im ostati u životu. Kovačevićev Rosetto (2004) i Aleksandrovićev triling Varijanti (2003, 2005 i 2008), sasvim logično nisu bili na nivou belog asortimana iz tih podruma. Čak se najstarija Varijanta pokazala i kao najozbiljnija.
„Crveno usijanje“ je ipak iščekivano kao kruna večeri. Doduše i bilo ga je najviše. Trideset boca je manijačni Radenković pripremio, ranije otvorio i spremao se da svaku od njih najavi. Krenulo se od tri pino noara iz Radmilovca (Misterija 2010, 2008 i 2005), i to se ispostavilo kao mudra odluka, pošto to nisu vina u najboljoj formi, da ne kažemo da su sama sebi – liturgija. Botunjčevi pinoi (2008, 2004) takođe, iako je to piscu ovih redova i više nego drago vino. Te dve berbe su toliko različite po svojim karakteristikama da niko na ovom svetu ne bi smeo da turi ud sa prstima u vatru da se radi o istoj sorti. I onda, Trijumf Noar (2006), prvi iz podruma, kao velika nada za srpski pino. Iako je fakt da nemamo preterano sreće sa ovom hiper ćudljivom sortom, možda ipak...
Prokupci su župski živi orden. Ivanovićeva dva (2005, 2004), za koje je Miloš Kalapiš rekao da su kao žiletom odvojeni od ostatka kupaže nisu bila baš u kondiciji, ali to ne smeta ovom podrumu na poziciji lučonoše prokupca, kao takvog. Neka se spremi Rskavac Podruma Braća Rajković (2003)! Da mi je neko vezao oči i turio pod nos čašu Rskavca, verovatno bih se zakleo u familiju da je u pitanju bermet!? Više začinskih biljaka nego u prodavnici zdrave hrane i rasadniku zajedno. Prisutni su ubeđeni da u pitanju nije čist prokupac (rskavac). Onda nemamo problem. Ali šta ćemo ako jeste (gotovo čist)? Kapa dole, u svakom slučaju! Ovo vino je otvorilo seriju zaista sjajnih: Zapis Red (merlo, Janko, 2007), Kosovo vino (merlo, 1991), pa onda vino u ubedljivo najboljoj kondiciji – Jovićev Vranac (2006) i Vranac Manastira Tvrdoš (2002)! Vranac je tečna Tina Tarner i nema problem sa godinama. Samo dobija na zrelosti... E sad, ne baš svaki i ne baš od svakog. Ovi koje smo pili su za ozbiljan respekt!
U sedlu vranca smo bili još malo. Dečansko crno (2008 i 2003), dvoručni bekhend vranca i gamea sa juga Srbije, još uvek u metafizičkoj kondiciji, pa taj isti vranac, davno ispuštene duše, ali sada sa kabrene sovinjonom u kupaži firme Bodrumi i Vjeter iz Orahovca (2006). Narodne vranačne igre je zatvorio trokrilni Opium (vranac, prokupac & začinak, 2006), popularnih Rajkovića. Dibonisov De’ Beroux predstavlja verovatno misteriju i za ljude iz tog podruma. Trebalo bi da je u pitanju neki pino, mada... Jang Mun, u narodu poznat kao Mladi Mesec (2005) izuzetno poštovane vinarije Do Kraja Sveta beše intro za srpske bordoške, a istorijske pulene. Kremen (2008), vinarije Matalj iz Negotina je, što se i očekivalo, u odličnoj kondiciji, što se na žalost, ne može reći i za Živkovićev (2007) barikirani kaberne. Važno je reći da to nije onaj Živković, a ni onaj drugi...
I onda je usledila rafalna, Radovanovića paljba! Kaberne sovinjon rezerva (2009) je do skoro bila na policama, pa se može reći da je u pitanju sjajno vino koje živi svoje svetle trenutke. Onda su zaređale 2006-ta sasvim pristojna, 2005-ta barik u formi, 2005-ta rezerva – sjajna i na kraju, najstarija, vremešna i malo posustala boca iz berbe 2002. Dulkin kaberne (2004), Vinovita kaberne sovinjon (2003) i Essential (2002) su sam kraj priče o jednom putovanju kroz vreme. Za sam kraj, ostavljen je Acin širaz, prvi flaširan u ovoj zemlji, dakle Emporio Syrah (2003), zaista izuzetno vino. Baš ta godina se zbog svojih, gotovo teledirigovanih meteoroloških karakteristika doživljava sa pravom kao prekretnica u srpskom vinarstvu. Velika je šteta što više vina iz te godine nije sačuvano.
Zvanično poslednje vino beše Kovačevićev Beli Bermet (2003). Lično ne volim kolače i torte, te smatram da je najlepši kolač na svetu – vešalica u skrami. Ako negde pojedem kolač ili parče torte, a naročito ako zatražim repete, onda taj gest predstavlja istinsku odu domaćici. Slična stvar je sa bermetom, koji mi nikada nije čučnuo kao dete na nošu. Uspešno se izbegavamo dugi niz godina. E pa ovaj beli sam, posle skoro 60 vina, na samom kraju, sipao tri puta! Mislim da to o njemu govori više nego bilo koji opis. Tri parčeta torte u dahu, nikada pojeo nisam.
Na kraju, kada se sve slegne, a trajaće to, ostaje mi da se zahvalim Gvozdenu Radenkoviću na ukazanoj časti. Ovako spektakularna degustacija u našim okvirima deluje kao potpuna mislena imenica. Kroz čašu mi je protutnjala tečna istorija. Nekih vinarija čija smo vina pili više nema. Nekih vina postojećih vinarija više nema. Mnogih vinarija koje danas žare i pale scenom, naravno da nema, pošto su došle kasnije, mnogo kasnije... Svako od nas je sklon da u nekom trenutku izgovori: „Kada bih mogao da vratim vreme...“, ali to deluje nemoguće. Gvozden je pokazao i dokazao da je to ipak u nekim slučajevima moguće. Moguće je kod posebnih ljudi, u posebnim trenucima, ali bez posebnog povoda. To se jednostavno oseti... Hvala Ti, Prijatelju!
Nenad Andrić
