Lično
Što možeš danas, uradi juče
Osmi Salon vina u Paraćinu izbegao „sečivo“ zabrane skupova usled pandemije Korone.
Dan uoči dana koji tradicionalno pripada ženama, održana su dva velika vinska skupa. Ove godine nisam prisustvovao Wine Mart-u, što je jako tužno, prevashodno zbog spektakularnog inicijalnog prošlogodišnjeg. Nema mesta sumnji da je i ovaj drugi zadovoljio najprefinjenije vinske hodočasnike. Međutim, „i nad popom ima pop!“ Salon vina u Paraćinu mi svakako predstavlja prioritet, po nekoliko osnova. Pre svega, to su ljudi sa kojima već četvrti put, više nego uspešno sarađujem na realizaciji. Komandant parade je ponovo bio g. Aljoša Gligorijević, direktor TO Paraćin. Pošto sve već prelazi u lakši oblik rutine, iz godine u godinu se sve manje „živcira“ vredna i precizna Sofija Miković, a i potpisnik ovih redova sve lakše obavlja funkciju selektora i „pozivara“.
Nikada nisam uspeo da izbrojim izlagače na događajima u kojim uzimam aktivno učešće. Neko otkaže naglo, neko otkaže a da to i ne javi, neko „bane“ polunajavljen... U svakom slučaju, izlagača, dragom Bogu hvala, nikada ne manjka. Procena je da su iza štandova bile ekipe iz devedesetak vinarija, destilerija i ostalog. Po nekima možda i previše, po nekima taman, a bilo je izjava da je sramota što ih nema sto!(?) Čudni smo ljudi... Za više izlagača, odgovorno tvrdim da bi se morao naći daleko veći prostor, što je dvosekli mač. Priznali to ili ne, hotel Petrus je sada već integrativni deo duše Salona, a bogami i poprilično parče tela. Tu je sve i nastalo, ali u malešnoj, intimnoj sali sa svega par izlagača, te sa dominatnim asortimanom u PVC odori. Pre nekoliko godina je, kako rekoh, napravljen zaokret, koji se očitava u isključivo probranim registrovanim izlagačima (uz par kontrolisanih „padobranaca“ sa vrhunskim vinima), multiplikovanom broju posetilaca i sve većoj medijskoj pažnji. Salon u Paraćinu može „na crtu“ skoro svakom vinskom događaju u zemlji, tvrdim!
Ove godine nije ispuštena novouspostavljena praksa da se ode korak dalje. Taj korak su ovoga puta bili inostrani izlagači. Internacionalni pečat je dala složna družina pet vinara iz Hrvatske, kao i eminentni izlagači iz Rumunije, Severne Makedonije, Crne Gore... Brojna ekipa bugarskih turista koja namenski hodočasti Salon svake godine, dodatni je šlag na torti. Što se posete tiče, publike je bilo osetno više no ranije i procene su (na osnovu izdatih čaša) da je bar 4000 ljudi protutnjalo Salonom. Nestvarno veliki broj, složićemo se.
I to su bili neki novi ljudi, koje izlagači ne poznaju, što je, složićete se, u vinskom svetu raritet. Deca po školama i ljudi na radnim mestima se svakodnevno gledaju i to malo ume da dosadi. A opet, kada se nađu u nekom novom prostoru, poprilično se obraduju kada nalete na „nekog svog“. Pored činjenice da su mnogi bili u Beogradu, pa i u Zagrebu, Salonom su prošla i neka poznata lica, da ne kažem „vinske starlete“. Taman u meri da im se obraduje. Ni više, ni manje...
Veliki broj posetilaca uvek raduje, pre svega zbog činjenice da se sve više ljudi interesuje za vino i da sve brže postajemo kao nacija svesni potencijala ove proizvodnje. Korpus sorti grožđa od kojih se vino pravi je iz godine u godinu na Salonu sve veći, pa bi se teoretski moglo reći da osoba koja bi hipotetički, u Petrusu probala sve iznete uzorke, mogla steći poprilično jasnu sliku o proizvodnji vina u Srbiji: šaroliko, stilski jasno, kvalitetno... Biće teško, ali ne i nemoguće, iduće godine otići korak dalje, ali verujte da imamo nešto „u šteku“ . Svaki Salon jeste i mora biti motiv sledećem.
Ono o čemu bi svakako trebalo razmisliti je fakt da se na Salonu vina u Paraćinu mnogi posetioci na određeni način opskrbljuju kvalitetnim vinom. Nedostatak specijalizovane(ih) vinoteke(a) je verovatno najvidljiviji baš u Paraćinu. Samo jedan veliki događaj, uz jedan šarmantni daleko svedeniji letnji na otvorenom, definitivno su malo. Ove godine smo i pored povećanog broja izlagača, imali nekoliko i „što mi nisi rekao da ponesem više?“ situacija. Kad bi čovek znao da će pasti, on bi seo. Svaki naš centar (Živela majka decentralizaija!) mora imati bar jednu vinoteku. Paraćin, očigledno prvi... Gradske vlasti su svoje učinile i zdušno podržale Salon, a vinoteka ipak mora biti plod privatne inicijative. Kako u Paraćinu, tako i širom zemlje.
Salon je, što bi se reklo, za dlaku izbegao vanredno stanje koje sa sobom nosi zabranu velikih skupova. Pošto je iz ove perspektive nemoguće proceniti kada će se skloniti noga sa kočnice za vinske događaje, ostaje nam samo da čekamo i sećamo se trenutaka koji bi, sve i da se ništa vezano za ovo stanje nije dogodilo, svakako ostali u memoriji. Sledeći vinski Paraćin ćemo, nadamo se, dočekati u nekoj globalno veselijoj i komfornijoj atmosferi. Hvala svima koji su se odazvali i u velikom broju predstavili svoja sjajna vina, a hvala i posetiocima koji su taj vinski dan učinili baš velikim!
Nenad Andrić
