Lično
Da se i mi osvrnemo - Biti
Za lajt motiv godine možemo uzeti afirmativni odgovor na najpoznatiju literarnu pitalicu danskog prinčevskog šonje, odnosno: „Biti il’ ne biti?“
Pitanje svih pitanja je ove godine zaista bilo: „Da li će veslački derbi Sodome i Gomore biti održan i drugi put u nizu?“ Velikom Bogu hvala, to se nije desilo, pa ćemo nastupajuće proleće ipak dočekati sa domaćim belim i roze ešalonom, bez većih interventih sirovinskih uvoznih bravura. I to je najveća vest tekuće godine. Onaj ko tvrdi nešto drugo ili nije normalan ili zaljubljeno gleda samo sebe, kao Snežanina MILF maćeha iz bajke, nadojena botoksom. Svaki vinski podrum, odnosno svaka vinarija ove zemlje, prepuni su kamenja koje je popadalo sa srca ljudi koji vino prave. Godina nije bila za drogiranje od sreće, pogotovo ako se uzme u obzir ona krvava poslednja kiša, neposredno pred otvaranje niza „crnih“ branja, ali preživelo se. Dve pogrom godine za redom bi bile fatalne po nekoliko vinarija, a dobrano bi ih osetile na svojoj koži – bukvalno sve.
U ovoj (2015) godini smo pili preživela bela i roze iz 2013-te, kao i hrabre pokušaje iz 2014-te, a crvena su, kao što je i red, bila malo starija, pa samim tim u tom segmentu nije bilo većih problema. Crvena muka dolazi na red sledeće godine, pošto bi nekako tada trebalo da stasaju desetkovane „daj šta daš“ tekućine iz 2014-te. Neki čestito tvrde da vina iz te godine naprosto nemaju, pošto žele da ostanu na uzlaznoj liniji kvaliteta bez pojačanih preparatskih koketerija. I to ima smisla. Tako da je osnovni utisak prethodne godine – uspešno preživljavanje! Nemamo podatak da se neko ugasio... Neki su imali finansijske probleme ali deluje da je i to premošćeno, pošto su samoposluge popunjene divljački orabaćenim vinima. Ni to nije za osudu. Odnosno, u ovoj situaciji nije, ali će možda biti. Na neki način su i te samoposluge utisak, pošto je nemoguće očekivati da se u restoranu naruči vino koje je u prodavnici pozicionirano između čvaraka od mangulice, GMO keksa, štedljivih sijalica i uložaka sa tri suze. Ovo naravno ne važi za one koji proizvode preko 100 000 boca, pošto je to „više ne mogu da biram sa kim radim“ linija razdvajanja. Međutim i tu bi valjalo zalepiti neke druge etikete, čisto da se stvari razjasne.
Nekoliko bukvalno nadirućih vinarija je ove godine pobralo vaskolike simpatije. Tu se pre svega misli na Chichateau, koji se strahovito visoko pozicionirao izuzetnim kvalitetom, smelim dizajnom i jasnom poslovnom politikom. Bandoglavost demonstriraju samo insistiranjem na istom obimu proizvodnje, koji im je mali. Mali je, ali je njihov, iako je mali. Godinu je otvorila Morava vinarije Despotika, konspirativnom promocijom na BeoWine fair-u, potonji veliki hit ove vinarije koja jako podseća na FK Vimbldon, nekada. Oni koji znaju na šta mislim, sigurno odobravaju... Despotici je trebala Morava! U nekoj sprezi sa mitski nedodirljivim i neuništivim Jelićem (koji nije Dušan, nego je Milijan), od sledeće godine možemo očekivati prodor morave kao sorte. Sve što ima samo jedan, kao da i nema. „U dvoje se lakše gura“, rekoše blizanci gurajući FIAT Multiplu srednjom trakom, da upali... Često, ali temeljno nepravedno zapostavljani DiBonis je svečano pohranio svoj Dishiraz u arhivu Beogradskog sajma kao najbolje vino takmičenja u okviru BeoWine fair-a. Vezni red vino – rakija je nešto po čemu je ova vinarija apsolutno najjača u zemlji. Mada se nameću i novi takmaci, što bi skijaši rekli, u kombinaciji.
Vino koje je po nama obeležilo godinu je apsolutno Trijumf Roze, Vinarije Aleksandrović. Ovo je subjektivno i navijački, ali kao najveći ratnici za prava kaberne frana, smatramo da je to tako. Prepoznatljivo, moćno i zaslepljujuće dobro... Pojavila se i Vizija (2013) iz iste vinarije, sa istim sortnim sastavom (70% fran, 30% njegov sin). Za ovo vino je vezana jedna anegdota u koju smo lično umešani, pa da je malo razjasnimo. Naime, prilikom službene i prijateljske posete Vinariji Aleksandrović, a znajući da „tamo dole“ ima frana, pisac ovih redova je diskretno zamolio za bokalče. Uz bokalče frana, stigao mu je i sinak (kaberne sovinjon), pa je tu na licu mesta napravljen, za dušu, idealan spoj oca i sina... Sasvim logično, ostala je da živi neraskidiva veza Vinovnika i Vizije, koju zaista volimo kao rođeno dete. Ljubav je moguće objasniti, ali bi to trajalo... Nabrajanje šta je sve ova vinarija izpoosvajala tokom godine, zahteva poseban članak. Imate ih dovoljno na Vinovniku.
I sa Decantera smo ove godine imali jako lepe vesti. Šest srebrnih medalja, silesija (18) bronzanih i još više preporuka... Dva sovinjon blana (Vinum i Zvonko Bogdan) su svojim srebrima lupila čestitu šamarčinu epskom lupetanju nekih naših vinskih medija o ovoj sorti, na ovim prostorima, kao biter lemonu. Vinum je ovom medaljom podsetio na fakt da su verovatno prva naša privatna vinarija koja se iz socijalizma, a iz inostranstva (Francuska), davno vratila sa medaljom. Vinumova bela vina su kosmos za sebe! Sovinjon Zvonka Bogdana je već skoro pa valuta. I Veritas iz Sremskih Karlovaca je skrenuo pažnju na sebe sjajnim srebrnim Momentumom. Poznavanje Amaneta, Vinarije Aleksić, spada u domen elementarnog vinskog vaspitanja, a Temetova Dobra Godina, poprilično skupo vino za širu publiku, tim srebrom je ipak opravdalo cenu. Krug je zatvorio Rodoslov, već dokazani vinski takmičar najvišeg ranga.
Kad smo već kod takmičenja, tendencija sjajnih rezultata se, posle fenomenalne 2014-te, logično protegnula i na ovu godinu. Gde god da smo poslali uzorak, bili smo iščitani u završnom obraćanju. U Sofiji je Kremen Kamen postao najbolje vino Balkana, a Jankov Vrtlog (opet sovinjon blan), najbolje belo vino na istom prostoru. Radovanovićeva Kaberne Rezerva je pokorila Bergamo... Gomile medalja sa, verovatno najozbiljnijeg takmičenja u okruženju, iz Bukurešta, standardno dobar nastup u Beču, Briselu... Sva ta nabrajanja su zaista slatka muka. Doduše, najveća muka je nepostojanje ozbiljnog međunarodnog takmičenja kod nas. Nešto kao sa tenisom. Međutim, za takvo takmičenje je u ovom trenutku neophodno napraviti bazu od nekoliko relevantnih vinskih medija. Sve što radi jedna redakcija ili još grđe, jedan čovek, nema nikakvu perspektivu. Kvalitet i količina, na veliku sreću prevazilaze pojedinca, ma kako se on zvao.
Veliki broj vinarija je ove godine, što je bilo lako za pretpostaviti, napravio bum. I u potrošnji vina se dešava ohrabrujući zaokret ka domaćim proizvodima. Sasvim zasluženo, ali valja reći i da deo tih zasluga pripada ljudima koji su neprestano ukazivali na činjenicu da su naša vina sjajna. Vinska publika se širi, i to popriličnom brzinom. Ovde odstupamo od svojih tradicionalnih simpatija ka gubitnicima, pošto potrošači uvek streme najboljem. Pošto se sve više okreću srpskim vinima, to dovoljno govori. Sve ozbiljnije se pristupa osnivanjima udruženja vinara, pa se naziru i neki embrioni lokalnih brendova (primer: negotinski kaberne sovinjon).
Da se ide do kraja, u proizvodnom smislu, ukazuje činjenica o velikom broju podruma u kojima se krčkaju taze penušavci.
„Brate, samo ti ovo znaš! Za ostale je tajna...“
„Pa dobro, znači i kod vas je tajna...“
„Stvarno! A ko još pravi?“
„Pa tajna je...“
U sledećoj godini možemo očekivati pravu poplavu penušavih vina, odrađenih klasičnom metodom, pa će sva naša takmičenja imati i ozbiljnu „penušavu“ kategoriju. Verujemo, na radost onih koji su se do sada bavili „obaranjem ruku“ u ovom segmentu. Neprikosnoveni dvojac Kovačević – Aleksandrović, dobiće ozbiljne rivale, a posebno su interesantni sortni eksperimenti. Tu posebno valja naglasiti Temetovu penušavu tamjaniku, koja predstavlja sjajan i preozbiljan zaokret u tretiranju ove naše omiljene sorte. Neko potonje takmičenje penušavih tamjanika možda zvuči nestvarno, ali nismo daleko od toga u narednih par godina.
Prokupac, kroz agresivnu, pripadajuću kampanju Vinarije Budimir i njihov novi Boje Lila, kao da počinje neki novi život. Tako da se sveukupno može reći da je autohtoni korpus poprilično osnažio ove godine, što je za svaku pohvalu, te ne predstavlja više „suvu egzotiku“. Lagani i stidljivi prelasci granice su nešto na čemu se dodatno ubrzano radi. Ono na čemu se ne radi i u čemu i mi (vinovnik.rs) grešimo, a sumnjamo da će neko uraditi drugačije, je to što nismo spremali ovaj godišnji zaključak tokom cele godine. Do skoro je bilo moguće rekapitulirati godinu sa par pogleda u retrovizor, a sada nam je ipak za to potrebno mnogo vremena, pošto je materijala, na svu sreću, previše. Evo i ovde, kada kao završavamo ovu priču, pre svega o vinima iz 2015-te, shvatamo da nismo pomenuli bujajuću organsku proizvodnju, pa amfore (Malča, Kovačević...) i ko zna šta smo sve još, apsolutno nenamerno propustili. Zato je neophodan i drugi deo, gde ćemo pomenuti nepomenuto važno, ali i napraviti presek vinskih dešavanja koja su takođe obeležila godinu za nama...
Sve najbolje!
Vinovnik
