barell

Lično

11. novembar 2013.

Falio je samo Deep Purple

Peti Festival Srpskih Vina u Lazarevcu kao primer uspele niskobudžetne manifestacije

Početi priču o petom Festivalu Srpskih Vina u Lazarevcu, a izbeći lično, faktički je nemoguće. Jednostano, sve je potpuno lično. Taj festival deluje kao žurka koju su sami sebi priredili vinari, a na koju su svi dobrodošli. Dobroćudno, skromno, nepretenciozno, ali zadovoljavajuće sadržajno. A pošto svaka bajka ima onaj uvodni deo u kome karakondžula pojede pola dvorske straže i otme bubuljičavu prestolonaslednicu, pa se monarh na srmt isprepada da mu se ne obeščasti mezimica i angažuje potentnog pubertetliju sa kodiranim pedigreom da izađe na crtu nemani, ovaj raport iz Lazarevca ipak mora da krene iz negativa. Prosto, život ne miluje...

Sat vremena pred svako zvanično otvaranje festivala, tradicionalno se od strane rukovodstva VIVIS-a (Udruženje vinogradara i vinara Srbije) organizuje radna sednica udruženja. Posećenost vremenom postaje obrnuto proporcionalna broju članova. Sve više članova, a sve manje prisutnih. Pred nekoliko simpatizera, novinara i par članova udruženja, gospodin Gvozden Radenković (predsednik VIVIS-a) je izneo sve postignuto, a naročito sve što je pokušano sa njegove pozicije. Neko bi rekao da je to malo i smešno, ali ako se uzme u obzir situacija i „agilnost“ članova, stanje i ne deluje toliko loše koliko će tek biti. Naime, gospodin Radenković je obznanio svoju neopozivu ostavku. Ostaje na mestu samo formalno, odnosno tehnički, do izborne skupštine u februaru.

Ne bi se mogla anticipirati tuča oko ove volonterske pozicije koja sa sobom nosi rizik po mentalno i fizičko zdravlje, kao i lični biznis. Novom predsedniku neka je Bog u pomoći, pošto su za ovu poziciju neophodni nervi poluprečnika osrednjeg drvenog stubića u vinogradu. Kako se sednica bližila kraju, povećavao se broj prisutnih ali se tu, sem predsednikove ostavke, ništa bitnije nije dešavalo. O problemima ćemo sutra...

Silazak u staru halu SC Kolubara na svečano otvaranje festivala je već daleko vedrija strana medalje. Vedrija i ličnija naravno. U svakom delu hale vidimo stare znance, raspoređene regionalno i u potpuno veseloj atmosferi. Neki su pristizali, neki se muvali ispred hale, neki već testirali „šta je to uradio kolega“ uzorke... Ekspresna ceremonija otvaranja je za svaku pohvalu, pošto je po par rečenica od svakog govornika i više nego dovoljno. Kolorit tradicionalno prepoznatljiv: štandovi sa vinom, etno muzika, miris mesnih, čestito udimljenih prerađevina na sve strane... Defintvno niko neće izaći gladan, a mnogi će halu napustiti sa naprasno narušenim centrom za ravnotežu.

Što se tiče samih vina, sa aromama se moglo pozdraviti, pošto nema te tamjanike ili traminca koji se mogu takmičiti sa stotinama metara razorno napušenih kobasica. Svako ko kaže da mu taj miris smeta, a nije vegetarijanac, podseća na mladića koga je deljao lično Đepeto. Priličan broj posetilaca se hvatao za novčanike, tako da su mnogi pošli domu svom sa brendiranim vinskim cegerima po rukama. Možda sam festival nije tako zamišljen, ali kako odbiti čoveka koji se na neko vino namerači? Deluje kao nemoguća misija. Inače, mnogi vinari na svetkovine ovog tipa ne donose svoja najskuplja vina. To je trend koji je od skoro zavladao. Premijum vina kuće su ostala tamo gde jesu, ali i ono što je izloženo ima svoju respektabilnu vrednost. Šteta za ta premijum vina, pošto se kupovalo...

I pored toga što je priča možda malo ruralnije ciljana, kompletna atmosfera je odisala rokenrolom. Sve to deluje kao hepening koji organizuju bajkeri. Blagorodnost učesnika, pristojni posetioci, sjajna organizacija, prava otmena skromnost rokenrola... Čak je i Teodulija zvučala kao rokenrol, zato što je rokenrol stav, a ne sistematizacija nekoliko akorda. Potpisnik ovih redova nije probao nijedno novo vino, pošto je to sada faktički skoro nemoguće, ali je uživao u onom što poznaje. Ta atmosfera vam jednostavno ubija golu radoznalost i sve prevlači na obalu izvornog uživanja. Iz pristojnosti, naravno, ne pominjemo nijednog učesnika, pošto je sumanuto nabrajati ih sve. Bilo ih je četrdesetak, što je zavidna brojka za manifestaciju iz samo formalne periferije Beograda. Kada je opština bogata, ona nikada nije dovoljno daleko centralističkim siledžijama. No, da ne prljamo ovo politikom. Kada se sve sabere i oduzme, peti Festival Srpskih Vina je bio... Ma falio je samo Deep Purple, a svega ostalog je bilo. Vidimo se i dogodine!

 

Nenad Andrić

 

Profesor Dionisije

"Još nisam postao somelijer ali sam na odličnom putu. Za sada sam samo som."

Zoran Stepanović Gumeni, anonimna slavna ličnost