Lično
Gaga
„Trka se poništava! Trka se poništava...“ (B. P. Joe) Trka možda, ali život i karijera nikako. Jutros je u Beogradu preminuo veliki dramski umetnik Dragan Nikolić.
Postoje ljudi čiji odlazak nije ni vest, ni događaj... Takvi odlasci sa životne scene su naprosto suviše lični i izazivaju kolektivni bol. Na neki način nas ujedine. Otišao je Dragan Gaga Nikolić... Otišao je posebni! Postoji jedan suštinski važan segment u kome se ova duša od čoveka izdvajala. Naime, svaki javni rad je podložan kritici. I Gaga je kritikovan. Slavljen i uzdizan (uglavnom), ali i osporavan (znatno ređe). Međutim, ono po čemu se ova hodajuća ikona izdvajala je apsolutno neseparisana iskrena ljubav vatrenih pobornika njegovog unikatnog rada, kao i onih koji su ga povremeno negirali kao umetnika. Taj čovek je bio, jeste i biće voljen. Voleo se kao što se voli svež vazduh. Podrazumevajuće i lekovito. Na pitanje kako je to moguće, odgovor je prilično kompleksan.
To što se neko bavi umetničkom profesijom u izvornom smislu, nije nikakva garancija da je ujedno i umetnik. Umetnik je svaka osoba koja vrhunski obavlja svoj posao, pomerajući granice i šetajući kroz dimenzije. Gaga je bio čovek i umetnik koji se sopstvenim bićem krstaško – mangupski, a opet unikatno otmeno, izdigao iznad profesije. Naprosto, bio je mnogo više od vrhunskog glumca. Jedan od onih koji nisu imali i neće imati zamenu. Svako „uskakanje“ na njegovo formacijsko mesto, bio je ćorav posao. Bolje je bilo krenuti nekim svojim stazama, nego ga dublirati. Predstavu „Sveti Georgije ubiva aždahu“ gledao sam više puta no što je igrana... Gledao sam je neprestano u sopstvenoj svesti. Zbog svog oca, zbog Pere Kralja, zbog gospođe Ulmanski, zbog Dare, čika Buleta, Cacija, Mime, Cvije, ali pre svega zbog Gage. Zbog jednog i jedinog Gavrila...
Retki su oni koji na volšeban i ekspresan način „uteknu“ iz uloge koja ih učini poznatim poput Koka Kole. Prle je mogao ostati Prle, ali je bio i Brana Mitrović Flojd i šlager pevač u „Ko to tamo peva“. Taj šlager pevač je samo, nakon poduže pauze, izašao iz unutrašnjeg džepa kožne jakne Džimija Barke, u to vreme gotovo pa političke opcije. Izašao i izbriljirao. Obeležio. Teško je sada nabrajati sve uloge kojima je ovaj dragi čovek zveknuo štambilj posebnog umetničkog dela, bukvalno svojom pojavom. Pojavom kojoj se veruje... To je posao za nekog ko ovaj ozbiljan udarac doživljava manje lično. Za nekoga hladne glave. Ona koja pokušava da diriguje prstima i sroči ovaj tekst kako valja, to svakako nije.
Ništa više neće biti isto. Pogrom naših elitnih glumačkih odreda sposobnih da izađu na crtu bilo kom projektu koji je u leptir mašni mahao zlatoguzom statuom se nažalost, nastavlja. Da li nam oni odlaze prerano ili mi to samo njih bolje vidimo i dublje osećamo? Mislim da je ipak u pitanju ipak ono prvo. Nenadoknadivi su to gubici. Dolaze nove snage, daju svoje doprinose i pečate, voli ih se... Međutim, glumačka profesija je ipak jedinstvena po tome što tu štanc mašina ne pali. Dolaze novi... Dolaze i gori i bolji, ali svoji, drugačiji. I dobro je što je tako. Ljudi kao što je bio dragi Gaga ostaju pozicionirani tamo gde im se završava vektor u poznatoj vremenskoj dimenziji. Empirija je pokazala da duboko u srcima i mislima ipak ostaju duboko urezani oni najvoljeniji. A među njima, posebno mesto zauzima Dragan Nikolić – naš Gaga. Laku noć maestro i pozdravi ih gore...
Neša, Ljubin Neša...
