Lično
Glupe rečenice i značajni izrazi lica
Ni vinski svet nije pošteđen otužnih copy – paste gluposti, koje mnogi vrlo hrabro smatraju stavom.
Bio jednom jedan čovek (i dalje troši kiseonik ostalima – prim. N. A.) koji je imao neobičan dar. Postavljao je toliko glupa pitanja da se sagovorniku redovno od njih grčila jetra, pa se sušila usta, a iz očnih duplji lučila tečnost niskog pH, sa dosta slobodnog sumpora. Pravio se nevešt, a ja i dan danas nisam najsigurniji da li je on to radio svesno, samim tim namerno i bezočno. Dobro poznat osećaj, koji se u poslednje vreme prečesto imenuje kao „transfer blama“, nešto je što vas tada protrese poput neuzemljene mešalice na baušteli, u okviru studentske popune budžeta. I onda, kada vam je pitanje već upućeno i postane vam prijatno kao dok čekate rezultate na infektivnoj, ostaje samo da „opravite“ pitanje, odnosno ponovite prerađeno, sa elementima smisla, te brže bolje na isto odgovorite... Brzina je jako bitna, da vam gluperda ne bi upala u reč i razvalila inače krhku strukturu doteranog pitanja. Teška zabava. Inače, samo potpuni glupan može (uz činjenicu da citira, mada ne zna koga) da tvrdi kako ne postoje glupa pitanja. Koliko je samo novinara na toj platformi napravilo karijere, doduše uz prateće baždarenje jezika na guzici nekog moćnog, iz sveta biznisa i(li) politike.
Uvod se, dakle, odnosi na postavljanje maloumnih pitanja. Iz perspektive iskaznog lupetanja, rekombinacija sa doradom maloumnih pitanja spada u šarmantne enigmatske zabave. Više decenija sam potpuno opsednut glupim iskaznim rečenicama, do nedavno samo opšteg tipa, a od nedavno, naročito iz sveta vina. Milion puta već ponovljenu foru, koja je bila glupa i prvi put kada je izgovorena, sagovornik često iznosi sa značajnim unošenjem u facu, pun kao nar očekivanja reakcije. Od kako rapidno matorim, sve manje imam živce za taj teror. Benigniji oblik je ovo navedeno, odnosno debilan vic. Već sam negde pisao o strateški perfektnoj reakciji na glup vic koji vam se „daruje“. I glup vic zaslužuje gromoglasan smeh, ali se tada smejete osobi koja vam ga je ispričala. Dakle, smejete se iskreno i neko ko vam ga priča će se osećati dobro, što je sa sociološke tačke gledišta krajnje opravdano. Ova tehnika (smejanja dileji) je naročito korisna kada vam „vicčinu“ priča neko pretpostavljen. Inače, najveći dar kod zajebavanja ljudi je u tome da zajebavani ne primeti da je zajebavan. Sa tom tehnikom se samo određeni rađaju, ali je neophodan dodatni trud uz neprestano brušenje talenta za vrhunske rezultate. Znači, penetracija u mozak, ali da se ne primeti!
Ono što je poseban kolokvijum iz pakla je apsorpcija priglupih „mudrosti“. Kada vam neko „daruje“ prežvakane i nedotupavne životne mudrosti, takođe (poput pomenutih viceva) glupe i kad su prvi put izgovorene, a zatim kroz rabljenje dodatno obesmišljene, čini to uz prateći izraz lica kao da vam otkriva tajnu nuklearne fuzije. Svi smo svesni da velike mudrosti stižu spontano, u okviru diskusije nadahnutih sagovornika bez pretenzija. A rečenica: „Da ti kažem ja sad nešto!“, poslovično je uvod u već milion puta izgovarane budalaštine. Nego, nisam hteo uopšte o tome, a uvod se odužio...
Dobro, nije baš da nisam hteo o tome. Pre par nedelja sam se po ko zna koji put susreo oči u oči sa onim čuvenim: „Ne znam ništa o vinu. Pijem ono koje mi se sviđa...“ Piješ ono koje ti se sviđa?! Keve ti! Ovu „mudrost“ bi valjalo izbegavati u širokom luku, pošto je potpuno logično da ćemo uživati u nečem što nam se sviđa (Da se ne uvrede mazohisti!). Na neki bizaran način ovo čak može biti odavanje poštovanja sagovorniku koji se, kao, razume u vino, ali je eto prisiljen da proba sve i svašta. E sad, ako u uvodu priče ide ono, a ide, „Blago tebi, gledam gde sve ideš i šta sve probaš...“, onda ništa od poštovanja. Omiljena podvarijanta je: „Vina delim na ona koja mi se sviđaju i ona koja mi se ne sviđaju...“ To je takođe misao dostojna mozga veličine porcije u molekularnoj kujni. Ne znači ništa i preglupo zvuči. „Sviđa – ne sviđa“ automat je nešto što se primenjuje uvek i svugde, pa je somnabulno vezivati ga samo za vino.
„Pijem vino koje mi se sviđa“, ima svog sijamca u vanvinskom svetu. To je ono legendarno: „Ne volim loše ljude!“ Pa: „Ne volim lažljive i dvolične ljude...“ Za života još nisam upoznao osobu koja voli: loše, lažljive, dvolične i prevrtljive ljude. Stoga smatram da je iznošenje, uz u facu unošenje, prethodnih rečenica apsolutno nepotrebno, da ne kažem priglupo. Ista priča kao sa vinom. Degustiram i probam apsolutno svo raspoloživo vino, kad sam u prilici... Ovde moram da pomenem mog pokojnog ješnog strica Petra, koji mi je na pitanje: „Čika Pero, da li bi jeo iguanu?“, odgovorio sa: „Sve, sine, ja mogu da jedem. Samo je kod nekih na oko gadnih namirnica, potrebno i dovoljno da ih neko pored mene jede. Onda nemam problem.“ E to je objašnjenje. Pa i kada ga čujete sa pet godina, sačuvate rezon još četrdeset i kusur. Doduše, kada je Petar jednom kod nas treći put sipao musaku, moja keva se začudila: „Ali ti ne voliš musaku?!“ „Naravno da ne volim, ali sam gladan.“
Dobro, fakt je da živimo u „copy – paste“ civilizaciji, ali svako ima pravo izbora da se tome prikloni ili ne. Naša lična stvar je da li ćemo prezreti lopove, plagijatore, puke prepisivače i slične „autore“ i „kreativce“ ili ćemo im dati vetar (kroz prijateljsko tapkanje) u leđa da nastave sa onim što oni smatraju poslom. Izguglajte pod milim Bogom bilo koji pojam i videćete desetine potpuno istih objava. Unesrećena deca te ekspanzije kopiranja su upravo one rečenice, koje sam u ovom članku naveo kao primer. Iz tog razloga možda i nije za čuđenje što ljudi značajno saopštavaju da piju vina koja vole i da uopšte ne vole loše ljude. Kažem, stvar je izbora da li ćemo to podržavati i dalje ili da pokušamo uvek, u svakoj situaciji da nađemo prave rečenice i odgovore na izazove, kojih je sve više.
Nenad Andrić
