Događaj
Hajat Erp, bez Dok Holidej Ina u borbi protiv Klantonovih
„Šta se ovde sluša od muzike?" „Sve! I kantri i vestern." Dakle - Sve! I vino i hrana... Dvanaesti salon vina „In vino“, održan u hotelu Hajat.
Elementarno vaspitanje ne dozvoljava da prebrojavamo drugima ulaznice, što je inače omiljena zamka za hvatanje nedobronamerno trapavih. Međutim, ako na broj prisutnih u dva dana legendarnog Salona Vina u Hajatu nalepimo sve uživaoce nikotinskih štapića, koji su neprestano ulazili i izlazili kroz zamornu rotirajuću kapiju, možemo reći da je elitni gradski hotel u petak i subotu protokom postideo i obližnji šoping mol. Ta malešna cirkularna vrata kroz koja ulaze i izlaze (različitim ugonim ubrzanjem ispaljene) vesele zvanice su se zaista ispostavila kao interni rialiti šou. Na obim frontalne invazije ljubitelja vina nije uticao fakt da smo samo u prethodnih mesec dana imali pravu poplavu vinskih dešavanja. Ipak je to „Ćira“... Ipak je u pitanju događaj od regionalnog značaja. Dakle događaj koji sa punim pravom arči kosmički fakt, da ako želiš biti na Balkanu, moraš postojati u Beogradu. I mogu da kukaju svi okolo, mogu da osporavaju Beograd, ali neke stvari su „sa nebesa“ zavedene i opečaćene!
Bitnost prikazivanja i postojanja u Beogradu, ako za to postoji šansa, prećutno je prepoznata u komšiluku, pa smo u poslednjih par godina na salonu „In Vino“ (IV) imali dominaciju gostujućih vinarija. Pohod na naše tržište, inače veće od sebe, nastavio se i ove godine, ali... Da li se od ove godine vraćaju Srbi u Hajat? Izgleda da da... Skoro tridesetak domaćih vinarija su predstavljale baš prijatno iznenađenje. Ono što posebno raduje je – presek. Naime, bile su zastupljene sve naše regije kroz reprezentativne uzorke i to predstavlja prvu pravu pobedu. Za drugu pobedu, ako se izuzme poslovično raskošan prateći program koji je neprikosnovena kičma ovog salona, može se smatrati veliki broj premijernih vina... Tu je verovatno prednjačila Vinarija Kovačević sa redenikom dekantera i boca sa radnim nalepnicama. Ni čovek sa ozbiljno nabildovanom memorijom ne bi bio u stanju da „iz mesta“ rekapitulira šta je sve to novo isprobao. Njihov štand je podsetio na neki vinski fešn vik sa taze kolekcijom... Hugo Boss iz Iriga. Da ne grešimo dušu, gotovo svaki štand je imao novitete, bar u kontekstu berbe.
A zašto su baš važne te nove berbe? Ako se uzme u obzir da smo nekako „prezubili“ ovu godinu sa jednom ozbiljno „kilavom“ četrnaestom, sasvim su logična velika očekivanja od aktuelne berbe. Još jedna četrnaesta bi nas dobrano istresla iz gaća. I sada, posle svega testiranog u raznim stadijumima razvoja, možemo komotno reći da je prošla godina ipak bila incident, a nikako kapisla tendencije. Da su znanje, požrtvovanje i trud pošteno nagrađeni, imali su priliku da se uvere svi prisutni, a mnogi su to zdušno radili oba dana.
Oni najžilaviji su forsirali radionice, kojih je bilo neverovatno mnogo. Sa organizacione tačke gledišta, stvari su se malo pomerile, pošto je izbegnut sumanuti „rani buking“, gde više od pola ljudi prirodno izalchajmeriše rođenu prijavu, pa stolice zvrje prazne. Ove godine su rezervacije aktivirane skoro neposredno pred salon, pa svest o prijavi nije stigla da iskopni. Mora se priznati da je sve mahom bilo puno. Ono na čemu bi bilo dobro da se poradi je mala modernizacija o kojoj smo dosta pričali, ali još uvek bez efekta. Naime, jedan ozbiljan displej na kome bi se emitovale servisne informacije (najava radionice, broj slobodnih mesta, eventualna kašnjenja i slično) poprilično bi sve to učinio dodatno efikasnim. Ni komplikovano, ni skupo, a jako korisno...
Radionice punije no obično, sala nedovoljna da primi sve zainteresovane i izuzetno živa aktivnost u predvorju su nešto što može izmamiti osmeh zadovoljstva organizatoru. Sa svoje strane i organizator je malo „olabavio“ sa kotizacijama, pa je popunjenih štandova bilo dovoljno za dvodnevno detaljno češljanje. Kako rekosmo, boce i dekanteri su se potezali kao u vestern filmovima. A kada imate takvu tiradu onda je gotovo nemoguće proglasiti nešto iz omiljene nam „naj“ sekcije. Salon IV je naprosto takav. „Najovi“ se ostavljaju za neke događaje manjeg obima. Lajtmotiv ovogodišnjeg okupljanja beše spoj vina i hrane. Vrlo jednostavno, ali izdašno. Bez nekih revolucionarnih pretenzija, krštenih zamornim panelima osoljenih neprimerenim samoreklamerstvom, to je bio otmeni dvodnevni praznik vina i onih koji vino iskreno vole. Na tu temu se može reći i da poklonici ovog salona, te ostalih festivala, sajmova i svetkovina koji tretiraju vino, predstavljaju dobrodušnu, razdraganu i ljupku sektu. Pisac ovih redova se još uvek nije zvanično ženio, ali na rođenoj svadbi bilo kog obima se sigurno ne bi pozdravio sa tako impozantnim brojem prijatelja i poznanika. Mada, svadba u okviru salona možda i nije tako loša ideja.
Sve u svemu, nakon male prošlogodišnje krize, salon (fensi salun?) se vratio na mesto koje mu nesumnjivo pripada. Bio je tu da zaključi tekuću vinsku godinu i proglasi novu. Ono na čemu uvek insistiramo, spremni da budemo doživljeni kao volonterska idiotska komunalna inspekcija, dakle: ’leba, led, čaše, toaleti, prijatno i predusretljivo osoblje, funkcionisalo je kao Insin budilnik pre pola veka. Pouzdano i tačno. Zato i tim klincima, koji su trpeli i pred smiraj dana sasvim logično pripite zvanice, pripada velika pohvala za urađeno. Ko god da ih je birao, nije dangubio. Od „prijema“ do „pandurske službe“ ispred sala, svi su se perfektno nosili sa pritiskom. Utisci su još sveži, pa ćemo ih narednih dana dodatno poslagati na našim stranicama. No, jedno je sigurno: Bilo je jako dobro i jedva čekamo taj vestern ringišpil na ulazu u Hajat, dogodine. I svake sledeće godine, razume se!
