Lično
Jedna Istra za dve osobe u tri dela - Skazanije treće
Centrifugalna sila poslovnog života ima neprijatnu osobinu da od mnogih parova napravi paran broj nepara. „Nisam više kod Bruna. Idemo malo po Istri...“ Treći deo: Moris!
Kada smo prethodne godine familijarno vitlali po Šišanu, nezaobilazni deo priče je naravno bila „Trapan Station.“ Bruna smo zatekli na pet metara nadmorske visine, pošto se verao po vinifikatorima. „Idite gore u salu! Tamo je Moris, pa će on sve da vam objasni.“ Pomislio sam: „Ovaj batica me kapira kao sanitarnog inspektora!?“ Snaja, brat, žena i ja smo, kao i svi uljudni gosti, poslušali komandu, popeli se u salu i tamo zatekli Morisa sa nekolicinom turista. Držao im je pažnju i flašu na pristojnom engleskom. Posle par minuta je prišao: „E sad da se malo posvetim vama... Ja sam Moris!“ Tako smo se upoznali.
Komunikaciju smo nastavili tokom cele nastupajuće godine i svaki put kada je Bruno pohodio Beograd, pitao sam ga zašto nije došao i Moris. „Mora neko i da radi“, govorio je uz smeh Bruno. Ove godine su se poslovno razišli. Sasvim je logično da su obe strane u pravu, a zna se kako to završi, kada udari pravo na pravo. Sličnu vrstu priče sam i sam imao do nedavno, pa sam razumeo situaciju.
„Stari, spremio sam nam malu ekskurziju! Jedino što mi je ženi sutra rođendan, pa ne znam koliko će trajati saniranje posledica.“
„Ništa onda, zovi kad se saniraš i čestitaj ženi rođendan.“
„Važi, zovem te!“
Posledice su sanirane nakon nekoliko dana i evo ga...
„Jesi li se resetovao nesrećo?“
„E, jesam. Idemo sutra! Planirao sam da obiđemo pet podruma, pa koliko stignemo... Imaš li neku posebnu želju?“
Naravno da sam imao, ali je bilo suludo iznositi želje, ako nas je on već najavio na pet adresa. Znajući ko ide, bilo je potpuno logično da su i tri vinarije poduhvat. Deo poduhvata je i Opel, neznatno stariji od mene, kojim smo krenuli u zezanje.
Etapa jedan: Roxanich!
Roxanich je jako uspeo pokušaj vinske imperije. Moja prva asocijacija na vina koja smo tamo probali je bila da Roxanich predstavlja istarsku varijantu Ace „tako to mora“ Raškovića, odnosno Vinarije Budimir. Široka paleta proizvoda, insistiranje na autohtonom, uz jaku podršku internacionalnih sorti, poprilično dugo odležavanje, izuzetni kapaciteti, ogroman izbor što sorti, što godišta... Probali smo boga oca i opet nismo probali sve. Najjači utisak od svega probanog je na mene ostavila mlada i lepršava Malvazijica, test primer iz 2012. godine.
Podrum ima kapacitet od pola miliona litara i u njemu se trenutno nalaze minimum četiri berbe! Valja to istrpeti finansijski, batice moj! Za to vreme samo bačve popiju preko trideset posto vina. Ono što, uz kvalitet vina, takođe valja napomenuti u vezi ove vinarije je vrlo smeo pristup u dizajnu etiketa. Postoje dve linije: Jedna je retro elegantna, a druga potpuno „luda“ i otkačena. Kada neko od Japanca dobije dozvolu da kači leteće prase na flašu, ili je mnogo lud ili zna šta radi. Ovde priča naginje na opciju „b“. Pre dolaska mi je Moris naglasio da neke stvari ignorišem, što sam i učinio, tako da ova prva etapa može dobiti jako lepu ocenu. Apsolutno sve na mestu! Seli smo u onaj isti Opel koji je dobio moj pradeda od oca, kada je položio zanat i krenuli dalje.
Etapa dva: Terzolo!
Važno je napomenuti da sam od Morisa za deset minuta vožnje saznao više o biodinamici, nego što naučih čitajući kojekakva mršenja po netu. Već smo govorili o tome da kad neko zna, onda ne mora da zavlači i da se krije iza stručnih termina. Učinilo mi se da na jednoj tabli piše „Klokočevac“ i zamalo da okrenem Janka. No, ipak je to bila posledica Rožanićevog Super Istrian Kuvea... Put nas je dalje vodio u Novu Vas, malo selo kraj Poreča, gde se nalazi šampionska vinarija sa poslednje Vinistre u kategoriji mlade malvazije i mladog terana. Vinarija Tercolo! Sačekao nas je Robi, vlasnik vinarije, mlad, vaspitan, odmeren i jako ljubazan. Morisu je bilo jako važno da odemo baš tamo, pošto gaji izrazite simpatije za ono što rade u vinariji Tercolo. A šta oni to rade? Pa prvo vas ljubazno dočekaju, onda vam pokažu čime se bave, pa vam donesu nešto da prezalogajite i na kraju vas srdačno isprate.
Vinski podrum koji liči na pedantnu veliku garažu je sav u čeliku. Enološka filozofija ove vinarije je insistiranje na grožđu. Nema ničega drvenog, pa ni viljuške za nabadanje ukusnih suvomesnatih prerađevina, a kamoli bačvi, ne daj bože barika. Prosto, sve je u inoksu, sve izlazi mlado, čisto, suptilno, voćno... A Robi o samoj proizvodnji, kao i nagradama, priča gotovo zen tonom. Čak deluje da mu je malo i neprijatno zbog svih priznanja i pohvala koje dobija. Sve to dodatno pojačava odličan utisak, koji inače odaju vina ove vinarije. Negovana, suptilna i poštena vina. Ako poželite da osetite baš malvaziju i baš teran, uzmite boce iz ove vinarije. Istinsko upoznavanje sa sortama! Pošli smo dalje i Moris me je, sa neskrivenim ponosom pitao šta mislim.
„Razorna moć skromnosti“, rekoh. Samo se nasmejao...
„Valjalo bi da stignemo do Armana pre mraka. Mnogo je lep pogled na vinograd.“
„Cenim da nam je to ipak poslednja vizita?“
„Ne. Imamo još gurmansku pljeskavicu u Puli za kraj. Vodim te na najbolje mesto...“
Zapanjio sam se i pomislio u sebi: „Pljeca posle svega!? Ovaj je naš, samo mu to nije saopšteno...“
Etapa tri: Franc Arman!
Sličnost između Morisa i mene, pošto ne ličimo fizički, ogleda se kroz mogućnosti da vrlo pristojno plivamo u širokoj lepezi profesija. Taj tip ima očigledan dar i za turističkog vodiča! Ne postoji bolje mesto da završite putešestvije po podrumima Istre od Vinarije Franc Arman. Prava lokacija za finale podrumodroma.
Generalno je teško napraviti veliko zdanje, a da izgleda skladno. Kućice su uvek lakše lepe. E pa ovo zdanje je stvarno veliko, lepo, doterano i sa dahom istinskog stila. Sa kapije nas je „preuzeo“ Oliver, Francov sin, pošto se zna sa Morisom. Odličan, vredan i komunikativan momak sa kojim sam posle uvodnih sto sekundi krenuo u ozbiljno zezanje. Po ko zna koji put sam rekao u sebi: „Pa i ovaj je naš! Šta je, bre, ovo?!“ Nisam ni stigao da vidim gde sam, a već sam upao u zezanje, plus kreveljenje sa nekim detencetom na travnjaku, pa na to još i zlatni retriver... Neki narod se tu već nalazio u gostima, ali oko njih su se brinuli Franc, supruga i ćerka. Skroz luda atmosfera. Slikao sam sa zadovoljstvom pod konac doterane vinograde koji se pružaju na sve strane ispod vinarije.
Da se ne bi previše dangubilo, Oliver, Moris i ja smo sišli u podrum. Čaše u ruke, pa idemo redom. Konceptualno savršeno doteran podrum, ogromnih kapaciteta, matematički precizan... Prosto, sve se vidi i sve stoji tamo gde treba. Ono što morate da pomislite je da neko tu ozbiljno vodi računa. Prolazite kroz gomilu inoksnih tankova i stižete u salu za odležavanje u drvetu. Sve lepo piše na bačvama, sve je ispisano na baricima. Izuzetno visok kvalitet vina je mogao da se anticipira već po postavci u podrumu. Zašto? Pa vrlo jednostavno... Optimizovana postavka vam ostavlja luft i možete se usredsrediti isključivo na vino. I probali smo vina... Pre dolaska nisam znao ništa o ovoj vinariji, ali sam imao ONAJ osećaj pri ulasku u podrum – Osećaj koji kaže: Ovde ima kaberne frana! I bilo ga je... I odličan je! I teran iz barika je odličan. Sedeli smo na burićima i naširoko pričali o vinu. Baš dobar osećaj.
Izašli smo iz podruma, još malo proćaskali sa familijom Arman i seli u auto.
„Kako ti je bilo?“ Upitao je Moris, kada smo odmakli...
„A tebi?“
„Prvi sam pitao...“
„Ali ja sam došao u goste!“
„Skroz lud dan. Eto, da nisi došao, ja ne znam kad bi ih obišao...“
„I od mene neka fajda. Jesam li ti smetao?“
„(dobronamerna drugarska psovka)... Jesi gladan?“
„Jok, ti si!? Razmišljam o gurmanskoj...“
Savladasmo na kraju dve izuzetne pljeskavice. Radno vreme ugostiteljskog objekta sa ćumurom je bilo gotovo, a mi smo ostali da sedimo još sat vremena na nekoj kamenoj ogradi i sabirali utiske. Ono što nam nije uopšte padalo na pamet da se pitamo, je čudan fakt da smo se pre ove ekskurzije samo jednom videli u životu. Mada, neko vam postane drug posle pet minuta, a nekoga možete gledati ceo život, ali džaba... Moris je moj drug!
(kraj)
Nenad Andrić
