Lično
Kaži mi kaži, kako da te zovem
Kratak detalj sa jedne vinske večere u krugu prijatelja. Mada, ruku na srce, na Vinovniku ništa nije kratko.
Na nedavno održanoj intimno – svečanoj večeri, koju je rukovodstvo SERSA priredilo u čast ljudi koji su svojim javnim rečenicama pomogli uspešnu kandidaturu Srbije, kao zemlje domaćina sledeće Generalne skupštine ASI poteglo se, između ostalih, jedno često i omiljeno pitanje. Jesi li Italijanski rizling ili si Graševina, Grašac Beli...? Zilion puta ste na ovim stranicama mogli da pročitate kako bi se mi i za manje važne stvari podelili, ustrančili, žustro konfrontirali mišljenja... Prosto, naši smo. Ono što se u takvim slučajevima gotovo nikako ne dešava je promena stava. Nikada niko nikoga ni u šta ubedio nije. (Rečenica sa procentualno najvišim stepenom negacije u našem jeziku – prim. aut.) To samo govori da su diskusije najčešće same sebi svrha, a u javnim raspravama na određene zakonske predloge imamo privid budalaste demokratičnosti, jalovog tipa. Međutim, kada je vino tema, tu jalovosti nema.
Naravno da neću ovde sugerisati vinarima kako bi valjalo, trebalo ili se moralo davati ime vinima od ove omiljene sorte. Pitanje je suviše kompleksno i najpametnije je prepustiti goloj struci da obznani rešenje. Dok ne dođe do potpunog usaglašavanja, zastupam teoriju koja kaže da je navedeni rizling dobio nadimak „italijanski“ ne zbog bilo kakve Italije, već zbog činjenice da su „zapadnjaci“ na taj način formulisali da taj rizling nije njihov, već je „sa one strane“, „divljački“, „krivi“... Tako je nastalo ono „italo“. Imate u Wordu „italic“ funkciju koja iskosi slova. Dakle, smisao je u podrugljivosti. U skladu sa tim, veliki sam zagovornik promene naziva i prelazak na Grašac Beli, pre svega... Preciznije, bio sam zagovornik.
Većina mojih bivših đaka, studenata i odraslih ljudi kojima sam skoro dvadeset godina pomagao oko matematike, informatike i fizike, bez lažne skromnosti, potvrdiće činjenicu da bez ikakvih problema, apsolutno sve naučne discipline koje pomalo poznajem, uspešno prebacujem u razumljiviji jezik i bliskiju matricu. Pokušao sam isto i to veče. Pokušao sam, ali sam se odmah zaustavio. Zašto? Pa da sam nastavio sa ubeđivanjem da je bolji termin „Grašac Beli“, što mi je bio cilj, zapravo bih samo pojačao argumentaciju „Italijanskog Rizlinga“. Ustuknuo sam, ne bih li pre svega samom sebi objasnio šta sada mislim. Rebus se dodatno komplikovao. Sever Srbije će i preći na Grašac (Beli), ali sa jugom će to ići jako traljavo, da ne kažem – nikako. Kako to razmrsiti?
Večera je održana u neposrednoj blizini stadiona Rajko Mitić, koji će ipak za mnoge od nas, zauvek biti Marakana. (Eto još malo goriva za razdvajanje.) U toku diskusije oko imena sorte, bacio sam slučajan pogled ka stadionu i gore pomenuta matrica se sama zavrtela. Nikada niko nije samom sebi namerno dao nadimak, a da je taj nadimak i zaživeo. Samo spontano i ako je kvalitetno pogrdan. Tu ćemo se složiti, nadam se. Gotovo od rođenja pripadam grupaciji ljudi koja se naježi od miline po ulasku na Marakanu, pogotovo severni deo iste. Doduše, pripadam i još ređoj podgrupi ove grupe, koja nema nijednu lošu misao o komšijama preko puta. Uz „Bando crvena“, najviše sam puta u životu nekontrolisanom snagom izgovarao „Mi smo Cigani, najjači smo, najjači!“ Ovo drugo, nebrojeno puta više. I tu se vraćamo na Italijanski Rizling.
Cigani su Grobare nazvali Grobarima, a Grobari Cigane – Ciganima! Cilj je izvorno bio da se „onima preko puta“ doaka. Da se bude pogrdan. Dakle, Italijanski Rizling. Cigani (Italijanski Rizling, u ovom slučaju) pokušavaju da sami sebe nazovu Delijama (Grašac, Graševina, Grašac Beli...) i mora se priznati da uspeha ima. Neki novi klinci su se identifikovali sa tim, ali... „Mi smo Cigani, najjači smo, najjači“, batice! Nisi ti ono što misliš da jesi, nego si ono što ti misle ortaci preko puta da jesi. Prosto je...
I tako sam ja sad nekako opet za Italijanski Rizling. I taman sam pomislio da je to to, kad uhvatih sebe u razmišljanju da to „Cigani“, ne može nikako biti pogrdno. Prostodušni, veseli narod, etalon neuništivosti i kreativne, lude energije. Pa nisu ni ti „Grobari“ toliko pogrdni... Vezali smo se svi za taj nadimak, pa uopšte i ne zvuči loše. Puno mojih prijatelja se znojilo pod tim grbom i nema u tom imenu zaista ničeg lošeg. I šta sad? Možda ipak Grašac Beli? Ali na jugu Srbije taj naziv može da prođe samo po uspostavljanju vojne hunte koju vodi pukovnik Radojica, a čija se tašta loži baš na Grašac. Ne znam, nisam pametan. Neka to odluče neki drugi ljudi, a ja ću posle lako da objasnim...
Dok sam lomio ovu „vlastitoimeničnu razbrajalicu“ po mozgu, nepokolebljivo mi se hladila rozbratna. Kao istaknuti vernik simbolike izvukao sam iz toga jasan zaključak: „Meso se jede dok je vruće, a do rešenja se dolazi na duge staze.“ Bilo je to divno veče u društvu Deže, Đurđe, Tome, Igora i Duleta...
Nenad Andrić
