Događaj
Kada prednost postane mana, a mana prednost
Pred nama je novi BeoWine Fair (BWF) (18 - 21. februar 2016.), neopozivo najveći sajam vina u zemlji.
Sem izgradnje velelepnog fudbalskog nacionalnog stadiona, svaka prateća pojava deli sudbinu objekta koji tretira. Što se fudbala i uspeha na tom polju tiče, prikladnije bi bilo na teritoriji postojećih stadiona napraviti plastenike i gajiti modernu rukolu. Dakle, tešku 2014-tu godinu, koju su domaći vinari na jedvite jade prezubili, ipak moraju osetiti svi. Zalihe su na izmaku, pa se za jedan od osnovnih razloga neučestvovanja na BWF uzima upravo to: nedostatak vina. Ako taj razlog odbijanja učešća nije dovoljan, onda se korpus izgovora pojačava „neciljanom bulumentom“, odnosno velikim brojem posetilaca koji nisu vinska publika. Cena zakupa štanda uz prateće troškove je treći razlog, dužina trajanja (možda ipak preterana četiri dana) stabilan četvrti i tako dalje...
Za velikim brojem izgovora se uvek poseže kada jedan nije dovoljan. E sad, da li se tim prostim sabiranjem betonira argumentacija ili ona od te količine i siline „kljocne“, veliko je pitanje. Svako na ovom svetu više voli „da“ ili „ne“ kao odgovor, pošto su u pitanju odgovori. Svi odgovori između te dve opcije su proizvod kalkulacije i u privatnom životu nas dovode do različitih nivoa ludila. Pred svaki sajam, pa i BWF pre svega, postavlja se jednostavno pitanje učešća. I odgovor, kada sajam počne je krajnje jednostavan: Tu si ili nisi. Sve one muke prilikom donošenja odluke tada postaju irelevantne. Jesi ili nisi?
Bazni argumenti za „nisi“ u kontekstu BWF-a su pobrojani gore. Mogu li se oni sagledati drugačije i preformatirati u „trebalo je“? Svakako da da. Svega nekoliko vinarija u našoj zemlji zaista nema „vina za bacanje“, odnosno deo robe koji bi se razlivao u marketinške svrhe. Pored toga, strateškim pristupom distribuciji, njihova vina su već raspodeljena po tržištu i svako dalje širenje pri ovom obimu proizvodnje može biti kontraproduktivno. Nije dobro kada nema! Međutim, ako ima vina, onda je BWF verovatno najbolje mesto za plasman onoga što se ima, pošto po rečima nekih (nećemo ih imenovati) ovaj sajam predstavlja mesto gde su većinu poslova „otvorili“. Rečnikom stripa Alan Ford: „Kaniš li prodavati, ne smiješ neprodavati!“
„Neciljana bulumenta“, kako već neki posmatraju ogroman broj posetilaca koji u okviru Sajma turizma „protrče“ kroz „vinski koridor“ i popiju „Boga oca“, simbol je dvostrukog standarda. Ne valja ako nema, ali ne valja ni ako ima mnogo. Sipanje vina samo onima koji su pazarili staklenu čašu na ulazu je apsolutno rešenje problema. Ignorisati „plastiku“ i sve je pod kontrolom. A publike svakako da ima najviše. Ima je bar pet puta više nego na svim ostalim sajmovima zajedno. I postoji velika verovatnoća za „regrutaciju“ nekih novih vinopija, što predstavlja ideal. Ciljani su pogođeni i sada su slučajni – meta. Ako za četiri dana sajma jedna manja vinarija dobije samo pet novih odanih kupaca (boca nedeljno), taj „pazar“ na godišnjem nivou bogato vraća uloženo. Matematika je tu neumoljiva. A ako se iz „grupice“ od 70000 ljudi bar pet osoba ne „navuče“ na vaše proizvode, onda imate daleko veći problem no što je sam sajam.
Ovo gore se prenosi i na treći argument, odnosno cenu zakupa izložbenog prostora. Postoji lepeza alternativa da se troškovi, jednostavnom matematičkom operacijom (deljenje) svedu na što manju meru. Jako su korisni grupni nastupi, koji bi trebalo da predstavljaju projekciju rejonizacije i regionalizacije koje su u zamahu. Gotovo svako udruženje u okviru statuta ima „zajednički nastup“ kao važan segment. BWF će svakako jednoga dana prerasti u smotru udruženih vinara. Prednosti zajedničkih nastupa su ogromne, od finansijskih do operativnih. Uostalom, nastupi vinarija iz neposrednog komšiluka jasno ukazuju na to. Nije potrebno posebno naglašavati prednosti ovakvog vida prezentacije za vinarije sa manjim i srednjim obimom proizvodnje.
E sad, trajanje... „Mnogo je samo kad biju“, je naša omiljena krilatica. Svakako da su četiri dana trajanja sajma popriličan napor za većinu vinara, a naročito za one koji nemaju „ljudstvo na terenu“ u smislu beogradskog tržišta. A opet, u pitanju je i širok vremenski prostor u okviru koga je moguće organizovati i „vannastavne aktivnosti“, odnosno službene posete renomiranim ugostiteljskim objektima koji su nezaobilazne tačke vinskog kosmosa. Nije tajna da ako vas nema na tih nekoliko vinskih karata, da vas tada realno i nema. U četiri dana je moguće obići veliki broj tih institucija i prezentovati ono što proizvodite. Pored toga, važno je istaći da stručno osoblje tih institucija tokom trajanja BWF-a već uveliko obilazi štandove na sajmu u poteri za nečim što će koliko sutra biti na vinskim kartama. A bira se samo postojeće, zar ne?
Tako da se, na kraju može reći da je BWF važan u svakom smislu. I šteta je propustiti priliku da se velikom broju ljudi predstavi ono na šta smo ponosni, odnosno srpska vina. Pored vina i sestra rakija nam je u potpunoj ekspanziji. I privatna pivska pomama uzima zamah. Kao protivteža ovom „alkoholnom frontu“ stoji sport, gde takođe sasvim pristojno vladamo. Naša himna je već postala planetarni muzički hit i deluje kao da svako na ovom svetu pri penjanju na najobičniji stepenik već čuje u podsvesti taktove „Bože pravde“. A imamo i vina za medalje... Za sportiste postoji već poprilično „dosadni“ doček ispred gradske skupštine, a za vina sa medaljama imamo vinske sajmove. BWF je ipak najveći i to se ne sme smetnuti sa uma. Vidimo se na Sajmu!
