Lično
Kraj još jedne vinske godine i početak nove – Prvi deo
Pred svaki doček nove godine imate dva izbora: Da vijate decu po ulici, koja granatiraju etar petardama, sa ciljem da im uvrćete uši ili da sumirate odlazeću godinu. Druga opcija je ipak logičnija
Za godinu koja je na izmaku, postoji konsenzus pesimista i optimista da je bila sjajna. Optimistima je uvek odlično, a svaki iskreni pesimista pri isticanju prokletosti svega i svačega ipak mora priznati u tom duhu da će koliko sutra, biti značajno gore. To navodi i njega samog na zaključak da je svaki tekući trenutak sjajan, pošto se situacija u budućnosti vrtoglavom brzinom pogoršava. Šalu na stranu, ako je ovo uopšte šala, godina kojoj trošimo poslednje sate, na vinskom polju je donela puno toga dobrog. Otvoreno je nekoliko savremenih vinarija, neke su regenerisane, neke unapređene... Neka nova naša vina su krenula u pecanje dinamitskog tipa na medalje širom sveta, pa smo iz dana u dan dobijali potvrdu fakta da se ovde sve bolje radi. Već smo milijardu puta testerisali tezu da je važno samo da vina uđu u zonu pukog ukusa. Puki ukus stiže jedino onda kada je kvalitet nesporan. Svako vino, mimo industrijske zone, koje je našlo svoju publiku i(li) dobilo potvrdu u formi kolajne sa bilo kog relevantnog konkursa uzidalo je kamičak u stazu uspeha ove retko prosperitetne grane, ne samo u našim uslovima.
Godina na izmaku je protekla i u znaku novog zakona o vinu, armiranog dobrim postavkama. Međutim, kao i gotovo svaki zakon zasnovan na kompilativnom prepisivanju i ovaj je izazvao brojne kontroverze. Kao što svaki proizvoljni taksista daleko bolje oseća i poznaje saobraćaj od titulisanog genija koji sedi u kabinetu i koga kao medveda donose na posao - pa piše apsurdne saobraćajne propise zasnovane na praksi tajlandskih potopljenih tunela, tako smo i u zakonu o vinu dobili kompilaciju ludosti oslobođenu od korisnih predloga iz prakse. A osnovna, sjajna ideja, bila je da se uvede red. Bilo kakav red jeste bolji od nereda, ali bi bilo lepo malo uključiti i logiku u uspostavljanje reda. Najveći problem u svemu tome su pojedinačni problemi vinara. Niko u toj sferi nije dovoljno jak da pomera red. Dok svako samo svoju muku muči, teško će se uticati na zakonodavca. O neophodnosti čvršćeg esnafskog povezivanja i frontalnog pristupa „napao si mi kolegu, e pa napao si i mene“, nećemo ovom prilikom. To će sami vinari da reše ili neće biti rešeno. Sve u svemu, neki su menjali imena (klasično iživljavanje), svi su listom flaširali vina pred prošlu novogodišnju noć (famozni kontrolni brojevi), gotovo da nije bilo etikete bez netačnog podatka... Ali dobro, to je manje važno. Najvažnije je da se vino proizvodi i konzumira. Sve više i više.
Naše tri vodeće vinarije su verovatno, pošto još nema zvaničnih podataka, postigle u 2013. godini ono što su zacrtale. Vinarija Kovačević, apsolutno dominantna firma po prodaji, tek će sledeće godine napraviti tržišnu utakmicu još interesantnijom. Ozbiljan skok ove vinarije u niže cenovne kategorije bi možda i bio hazard, ako ne bi bio u pitanju onaj koji je u pitanju. A pošto je on u pitanju, briga može samo da se učtivo nakloni i napusti prostoriju. Aleksandrović, šumadijski vinski oktopod temeljno širi pipke preko granice, uz uvek uključen elektronski usisivač za medalje kome redovno menja kesu. Sa svakog takmičenja se vraća sa po nekoliko trofeja u džepu i kao što rekosmo, širi se. Uspesi ove vinarije se ne doživljavaju kao uspesi samo iz razloga previsoko podignute lestvice. Ova firma može da iznenadi samo negativno, pošto joj se pozitivno podrazumeva. Tu je neophodno zaista biti jak, ali spram sveca ide i tropar. Fini, tihi gospodin iz Krnjeva, Mija Radovanović se i ove godine može pohvaliti nečim što zaista niko u zemlji nema. Pristup ove vinarije, uz tradicionalni kvalitet, stvorio je gotovo front odane publike. Oni koji piju „Radovanovića“, jednostavno vrlo teško piju nešto drugo. Zaista deluje da ova vinarija ima navijače i fali još samo da popale baklje prilikom ulazaka u vinoteke ili restorane. Svako normalan bi zaista to mogao samo da poželi, ali to ipak mora da se zasluži. Iz priloženog se vidi da je neko to čestito zaslužio.
Možda su, još uvek tekuće godine, neke vinarije predstavljale pozitivna iznenađenja. Boljim poznavaocima vinske scene to i nisu bila neka preterana iznenađenja. Pojavio se jako ozbiljan, takozvani drugi ešalon vinarija, koje traže svoje pripadajuće parče tržišnog neba. Veliki su veliki, ali mogu biti i nadvladani vrlo lako. Tajna je u spoznaji da u ovoj zemlji živi još neko sem 5213 odanih kupaca sa beogradskim adresama u ličnim kartama i 628 sa novosadskim. Nažalost, niko iz sveta vina još uvek nije zvezda i gotovo svi su apsolutno nepoznati javnosti. Što lično, što kroz svoje proizvode. Ovo je segment o kome bi posebno valjalo da se povede računa, pošto zaista postoji puno toga za predstavljanje. Elem, drugi ešalon? Nećemo ovde nabrajati tih tridesetak vinarija, koje su mestimično postizale izuzetne uspehe na međunarodnoj sceni, pre svega zbog ograničenog prostora. Na Vinovniku već postoji dosta materijala o tome. Nekako se čini da je baš taj drugi ešalon poprilično ozbiljno shvatio suštinu planskog promotivnog pristupa. Potencijalno mi nismo malo tržište, a to već tradicionalno najbolje kapira naš „komšiluk“, koji nogama i rukama kopa da ovde uđe. I ulazi...
Problem nedovoljne obaveštenosti tržišta o postojanju vina i vinara, kojim se legendarna misao pokojnog Bate Trlaje („Mala bara...“) odavno pozicionirala kao najmudrije objašnjenje bukvalno svega, ne rešava se preko noći. Međutim, tempo kojim se rešavanju ovog problema pristupa iz godine u godinu ne prati tempo razvoja vinarstva i vinske kulture. U nastupajućoj godini će sve to morati brže i bolje. Kriza nije izgovor, pošto se sve više proizvodi i o tome bi moralo da se više i piše. Stigla je dekretom, tako će i otići. Mediji će, uz sadejstvo vinarija, morati da porade na organizovanijoj promociji vina. Da bi se postigli ozbiljniji efekti, nužno je uključiti i neke nove, sveže i mlade ljude, sa adekvatnim idejama. Za slučaj da ti efekti izostanu nestaće i svrha postojanja nekolicine časopisa, par TV emisija i vinskih internet portala. Ali ponavljamo, svi moramo biti na istom frontu sa jasno podeljenim zadacima. Koliko od sutra se mora jasno znati ko je ko i čemu služi.
Ova godina je za nas posebno važna pošto je u njoj nastao i Vinovnik. Našu pojavu na internet nebu, od kolega je registrovala i ispratila jedino redakcija TV emisije „Vino & Vinogradarstvo“ (Veliko hvala Jeleni i Banetu na podršci), što samo ukazuje na poteškoće koje ima svako nov ko pokuša da doprinese vinskom boljitku na drugačiji i autentičan način. Daleko važniji od toga je fakt da su rad Vinovnika prepoznali oni kojima Vinovnik i pripada: Braća Vinari lično i brojna publika. Tako da... Svako nov ko nešto kreativno pokuša, biće maksimalno ispraćen sa naše strane, pošto odlično shvatamo startne muke. Čekamo nove na startnoj liniji 2014-te godine, pošto nas je još uvek jako malo.
(Kraj prvog dela)
Vinovnik
