barell

Događaj

17. avgust 2016.

Nit’ si vino, nit’ si voda

Angažovana uvreda iz pesme „Smrt Popa Mila Jovovića“ ovde nema tu konotaciju. Vino i kisela voda u istoj čaši?

Porno filmovi su danas u svojoj suštini dokumentarno – igrani. Ranije nije bilo tako, naročito na teritoriji Germana. Od svih atraktivnih glumica koje su u to doba harale ovim kinematografskim siročetom, daleko su upečatljivije bile njihove kolege, ukrašene „modernim“ kovrdžavo – šabanskim frizurama (plus brkovi), poput fudbalera iz Cvajte (nemačka druga liga). Ono epohalno, kasnije često posprdno korišteno: „špricen, špricen...“, izgovarali su sa posebnim razumevanjem, kako to samo loši glumci mogu. Uz iskolačene beonjače, radi naglašavanja delikatnosti trenutka. Dakle, priča o špriceru!

Moj dragi prijatelj Stevan Vitas je po mnogo čemu karakterističan čovek. Sjajan pilot, vrhunski muzičar i ko zna šta sve ne... Međutim, taj čovek radi nešto što ja zovem – školsko skrnavljenje. Često pije špricer, ali poseban. Njegov bahati izbor je miksovanje Aleksandrovićevog Trijumfa sa kiselom. „Samo najbolje!“, geslo je mog brata Stevana. Bio sam iks puta u prilici da to probam, ali... Ali neće ruka! Ne mogu. Nisam dovoljno špriceraški školovan da se ne zaplačem nad tim koktelom, koji mi je svest turila u folder „uništavanje vina“. I onda je prekjuče nazvala Mira Maksimović. Ide se u Sremsku Kamenicu, na testiranje i ocenjivanje (!?) špricera. Mesto: Vila Milena. Organizacija: Žene i vino.

Ne spadam u ljude koji bi otišli i na javno vešanje, da samo iz radoznalosti skapiraju kako to izgleda. Hoću reći, relativno dobro anticipiram događaje i već kod pitalice „da ili ne“ sa popriličnom verovatnoćom znam da li će nešto valjati ili ne. Delovalo je da će biti dobro, a i red je da se ispoštuje Mira, kako bi to mladi danas rekli. Ako ovde deluje da se pravdam što sam išao, to je samo zato što se i pravdam što sam išao. Da vidimo i to čudo!

Špricer?! Suviše ljudi ga konzumira da bi se preko tog fenomena olako prešlo. Mira je najavila da će „na programu“ biti nekoliko voda i jedno vino – Sevdah (sovinjon blan i smederevka, takođe blan). Kada u sve te „blanove“ ulijete kiselu vodu, dobijate blan nad blanovima. Sevdah je inače, inženjersko vino, izvorno projektovano za niskoplatežne konzumente, pa i one kojima nije strana tehnika sakaćenja kiselom vodom. Od svega što je bilo u ponudi za ocenjivanje, srk čistog Sevdaha je ipak predstavljao svemir za sebe. Gutljaj ohlađenog Sevdaha, pa neposredno potom gutljaj kisele vode ili ’ladne sode, milijardu puta su bolja opcija od umrtvljenog tunjavog „blan“ rusvaja u čaši, kada se pomešaju.

Dragi kolega i cimer (totalno sam u švapskom fazonu – prim. aut.) za astalom (da se ne žale ni Turci – prim. aut.) Aleksandar Grubeša je nakon izglasavanja pobedničkog špricera izneo vrlo interesantno zapažanje, iza koga potpuno stojim. Kao najbolji špricer, po njemu, pokazao se onaj sa „najtanjom“ vodom, odnosno onom koja je najmanje „pokvarila“ vino. Ovde bi se valjalo zamisliti i dati toplu preporuku svima da probaju isto. Kada smo to zajednički spoznali, bilo mi je izuzetno drago što nisam u cegeru (ali totalno u švapskom fazonu) poneo Hebu Strong, koju su mi tačno pre godinu dana otkrili prijatelji iz vinarije Stari Dani, pošto bi se sa njom proveo kao prodavac rinfuzne bodljikave žice.

Sve u svemu, neću pominjati šta je i kako pobedilo, pošto to i nije bio cilj. Grubešino zapažanje je sasvim dovoljno. Kada u vino sipate nešto, deluje da se sve prepolovljava, smanjuje, nestaje. Nit si voda, nit si vino... Nit mehurića, nit kiseline, nit slasti... Ko voli, svaka čast! E sad, ko to zaista voli? Mislim da je moguće napraviti psiho profil ljubitelja špricera. U pitanju su svakako uravnoteženi, umereni i donekle usporeni ljudi, skloni prolongiranju linearnog uživanja. Uzbuđenje im dublira kratko obrazloženje. Nepostojanje strasti istraživanja menjaju za bezbedan jastuk prepoznatljivog. Ako je ovo tačno, onda je sasvim i logično da se špricer najviše „zapatio“ baš u Vojvodini. Mislim, ako se uopšte stvari mogu generalizovati. A ne mogu.

Špricer se voli i pije, razumeli mi to ili ne. Po svojoj suštini on predstavlja koktel i samim tim odraz je slobode i širine. Kada već u modernom kulinarstvu imamo (nama, konzervativcima) sumanuta mešanja podlaktice od Kurte i but od Murte, zašto se ne bi i u čašama mešalo sve i svašta? Jedino, kada se već pije špricer, to je nužno činiti iz legendarne oble „stolovače“ od dva deci. Ako pred sobom imate ozbiljnu vinsku čašu, onda čula očekuju nešto sasvim drugo. U vinskoj čaši i mašinsko ulje ima bolji ukus, pa ga to ne čini pićem. Špricer, da ili ne? Razumem „da“, ali sam daleko od toga da ga prihvatim.

 

Profesor Dionisije

"Za uživanje u robusnom vinu nama nije neophodan biftek!"

Vegeta & Rijana (začinjene estradne umetnice)