Događaj
Osmi međunarodni festival vina i kulinarstva – Zagreb VINOcom
U hotelu Esplanade je pred legendarni referendum, kao i duel Dinamo – Hajduk, prethodnog vikenda održan osmi po redu vinsko - prehrambeni festival "Zagreb VINOcom"
Za prelepi Hotel Esplanade u Zagrebu smo porodično vezani: Moj pokojni deda (oficir Kraljevine Jugoslavije) je pre osamdesetak godina nadahnuto brojao koske trojici momaka koji su javno iznosili svoje impresije o Kraljici Mariji, udovici Kralja Aleksandra. Restoran hotela je ostavio u prilično lošem stanju, pa je nagrađen prekomandom u Debar, koji valjda ni Google maps ne beleži. No, to je manje važno. Neuporedivo važniji u regionalnom smislu, onima koji vino vole i u njemu uživaju, beše festival vina i kulinarstva na navedenoj lokaciji. I sve se to dešavalo na potezu 29. – 30. novembar. Inače, ta dva dana se pod sloganom „parastos biznisu“ sa pijetetom sećaju preprodavci osrednjeg džinsa na legendarnom Ponte Rosu u Trstu. Suviše simbolike za jedan nadasve prijatan vikend u prestonici Hrvatske.
Po samom dolasku imate snažan osećaj da se ovde ništa ne prepušta slučaju. „Jako se veselimo vašoj reportaži“, beše odgovor centrale festivala na mail koji sam poslao nedelju dana ranije. Vrlo ljubazno i obavezujuće. Pa da krenemo... Par Slovenaca i nepar Bosanaca je duhovit pokušaj da se festivalu prišije međunarodni karakter. Nije to za zameriti, pošto je svakom pismenom jasno da ovo okupljanje predstavlja suštinski presek hrvatskog vinarstva u godini koja troši poslednji mesec. Sa ciljem da što temeljnije skeniram stanje hrvatske vinske scene, pošao sam od glavne – Smaragdne dvorane. Fatalna greška! Ko tu uđe, teško izlazi. Toliko materije se uvek ostavlja za kraj... Ali šta je, tu je.
Od svih silnih hrvatskih vinarija, prvo sam se parkirao kod penušavog Slovenca!? E to je bilo otvaranje kako dolikuje. Odličan asortiman. Trebalo je da to predstavlja lagani uvod, međutim, ispade prilično zahtevno gradivo. Pošto je lestvica od starta lepo podignuta, prešlo se na plavac mali, malvaziju, maraštinu, crljenak, teran, pošip... Od Pelješca do Istre, pa na istok malo... Pa onda ponovo na more. Predusretljive osobe sa pozicije izlagača vam jednostavno ne dozvoljavaju da se odmaknete, bez da probate baš sve. Opšte je poznato da se ne bavim prosipanjem vina, sem slučajno, pa je onda i više nego jasno da sam posle sat vremena bio u onom stanju zvanom – Ma ne treba mi jakna napolju, nije hladno. A valja zapaliti i neku cigaretu.
I kada je đavo odneo šalu, bez namere da je vrati, pojavio se spasilac! Naravno, gospodin Siniša Golac, balkanski vinski guru, uvek je tu da izvadi situaciju. „Idemo na GRAND CRO! Hajde, požuri, već je počelo...“ Ako Siniša kaže da se skače sa mosta, onda se sa mosta skače, a pitanja ostavljaju za kasnije. Do tog trenutka nisam znao šta je Grand Cro, mada je ime dovoljno sugestivno. Elem, od devet, hajde da kažemo izuzetno ozbiljnih hrvatskih vinarija oformljeno je nešto kao pobednički tim: Baković, Bibich, Bolfan, Boškinac, Duboković, Korta Katarina, Meneghetti, Roxanich i Saint Hills. Snažan simbiotički pristup, koji bi i sam sebi bio svrha. A ovde sve isijava od svrhe. Greota samo što nisu još dvojicu zavatili i zaista bi zvučali kao fudbalska reprezentacija. Na ovim prostorima smo navikli da pamtimo jedanaestorke. Da ne diktiramo sada Zvezdu iz Barija...
Pričati o izuzetnom kvalitetu koji u bocama neguje ova devetorka je suvišno. Prosto, da to nije ultra ozbiljno, ne bi bili tu gde jesu. Velika je to stvar, kada vino ode samo u domen ukusa. Ovde je to svakako slučaj! Paradoks ove vinske radionice, kojoj je smisao demonstracija vrhunskog kvaliteta i zajedničkog duha, predstavlja poprilično nezadovoljstvo prilikom izlaska. O čemu se radi? Kao prvo, tempo kojim je pričana priča, kojim je sipano vino, te ulazak u čvornovate ruke cajtnota predstavlja neshvatljiv propust. Usuo sam u sebe devet vina za pola sata, bez mogućnosti da o svakom pojedinačno formiram malo temeljniji stav. Gre’ota. Kao drugo, neverovatno je da devet vrhunskih vinara ne dobije nijedno relevantno pitanje za vreme radionice. Dobro, bilo je par glupkastih, koja su više u domenu banalnih konstatacija. Nekako sam naviknut na situacije u kojima vinar mora da viče, pošto svi prisutni razmenjuju stavove do ivice kontrole.
Pitanja sam sačuvao za salu (Zinfandel) u kojoj se nalazila samo ova devetorka. Na kraju se ispostavilo da sam kompletan Zagreb VINOcom proveo u Zinfandelu i onoj glavnoj – Smaragdnoj dvorani. Postoje proverene glasine da se u nekom ogromnom šatoru nalazila neka klopa, ali... Kada ima vina, onda je čak i hrana sekundarna. U Grand Cro sali se osećala snažna potreba da overite kartu gradskog prevoza, pošto su se vinopije pele uzajamno na glave. Mada, to spada u vesele gužve, nešto kao na odličnom koncertu. Vinari su se držali štandova, da ih ne bi masa progutala. Svako od njih je doneo najbolje od onoga što poseduje i to je za svaku pohvalu. Meni je bilo važno da se sa nekoliko njih koliko toliko ispričam i da konačno, posle godinu dana, ponovo srknem malo Medvida.
Kada sam sve to obavio, ostalo je još samo da se u holu popriča sa nekolicinom prijatelja. Gospodin Ivan Dropuljić, glavni kreator ove fešte reče da je zadovoljan. Ima i razloga... Konstantno uvećanje broja izlagača jasno pozicionira ovaj festival na krov važnosti. Jedino taj termin – međunarodni, baš ne pristaje. Da bi ovaj festival bio međunarodni, neophodno je obezbediti daleko veći prostor od četvrt hektara Esplanade. Ali ne postoji potreba za tim. Hrvatskih vinara ima taman dovoljno da napune ovaj prelepi hotel i to je to. Jedino da se poveća onaj ogromni šator, u kome kažu da je bilo i klope... To nisam proverio, pošto valja nešto ostaviti i za dogodine. Da, naravno, vidimo se i 2014. godine. Isto mesto, isti ljudi... Bez straha da ulazi u naviku.
