Lično
Po glavi stanovnika, a naročito njegovoj grbači
Sve se više stvara jaz između proizvođača vina i uvoznika. U čemu je problem i ko tu zaista razmišlja o krajnjem potrošaču?
Svaki put kada se neko zabrine za mene, dobijem snažnu potrebu da izrabim do poslednjeg miligrama resurse koje posedujem i pružim neki vid otpora. Uvoznici i proizvođači vina se bukvalno nadmeću u brizi oko krajnjeg kupca vinske boce. Opšti je strah da taj, izgleda nesretnik, ne nadrlja prilikom kupovine. Evidentno je da u uvozu vina postoji određeni oblik javašluka i da se zaista mestimično uvozi šareno sirće za mizerne pare, pa preprodaje po značajno ozbiljnijim ciframa. To niko ne spori, a neki uvoznici se tim poduhvatima čak i javno hvale. Dakle, oko toga nema spora: Uvozi se sve i svašta.
Sa te strane gledano, domaći proizvođači vina su u pravu. Kupci, naročito po hipermarketima, imaju veselu mogućnost da pazare za po par evra boce sumnjivog kvaliteta. I da se sve u šesnaest nemušto autoubeđuju kako piju dobro strano vino za male pare. Za taj novac, a mnogi to ne znaju, moguće je kupiti i odlična domaća vina, naravno na izvoru, preciznije – u vinskom podrumu. Verujem da ni tu nema mnogo mesta za polemiku. Definitivno je sve u lovi. Po proizvođačima, jedina razumna stvar koju država može da učini je brutalniji pristup prilikom uvoza, te rigoroznija kontrola istog. U prevodu, da se uvoze samo baš skupa vina i da se ne ulazi mnogo u zonu 10 – 20 evra, koliko prosečno koštaju naša vina po vinotekama.
Kada se obraćate državi, onda morate znati da razgovarate sa nekim ko svoje masne uši čačka šrafcigerom, te da je bubna opna selektivno bušna i da se tu čuje samo po neka sitnica. Mahom, kozmetičkog tipa. Jedina šansa je kolektivno esnafsko urlanje i da se tim urlanjem izbace neki razumni argumenti iza kojih će svi stati. To i bušno uvo mora čuti. Kasapljenjem uvoznika mogu profitirati domaći vinari, ali krajnji potrošač sigurno ne. Potrebno je naći rešenje koje zadovoljava sve tri strane. Ako nekome nešto nije jasno, ima kao primer vinarije „Tikveš" i „Plantaže 13. jul"... Njihova vina koštaju onoliko koliko vrede i samo tržište ih je determinisalo kao najozbiljnije igrače. Kupci nemaju apsolutno nikakav problem sa njihovim vinima. A sa kojima imaju?
Pa realno gledano, imaju sa svim ostalim. Ne bih ovom prilikom o sumanutim maržama po ugostiteljskim objektima. Ostaćemo na ozbiljnijim vinotekama, gde se sve vidi kao na dlanu. I tu postoji nadmetanje maržama, što predstavlja atletsku disciplinu – skok s motkom. Motka je naravno kupac. U razgovoru sa domaćim vinarima, a na teme troškova proizvodnje, redovno mi se demonstrira čupanje kose kao prateći dekor diskusije. Kada se saberu troškovi u vinogradu, sudovi za vinifikaciju, boca, etiketa, pampur, kapica... Kada se sve to sabere, zaista se dobije broj koji vas natera da se zapitate koliko sve to ima smisla. Ispada da neki Portugalac, Francuz, Italijan, Čileanac, spakuje buteljku koja košta isto koliko bi našeg vinara koštalo da flašira vazduh. Gde je tu logika? Njima navodno pomaže država. Moguće... Naša ne pomaže uopšte. To je apsolutno moguće. Tamo negde, države podstiču izvoz, a naša, ovde, baš otvorena za uvoz. Neinteligentno, ali istinito.
Gde je tu izlaz? Kako pomiriti sve strane? Nema lakog odgovora na to pitanje, ali kao što nas život uči, rešenje je verovatno negde na sredini. Nije potrebno da država koči uvoz, ali mora insistirati na izvozu. Naravno, ne u ozbiljne zemlje iz kojih stižu odlična vina (Francuska, Italija, Španija, Australija, Novi Zeland, Nemačka...). Tamo nemamo šta da tražimo, sem da budemo statistička egzotika na perjanim krilima gastarbajterizma. Ali zemlje iz našeg okruženja svakako moraju pasti u nedra reciprociteta. Kada bi se malo potrudili oko izvoza, to bi bilo višestruko blagotvorno. Pre svega, mislim konkretno na realne cene naših vina. Jasna je stvar: Koliko ti vino košta u Londonu, toliko ti i košta. Sve ostalo je hurgadoidno cenjkanje ili šarmelšejkovanje.
Naša vina deluju precenjeno, međutim, za takav pristup postoji logično objašnjenje. Nije opravdanje, nego objašnjenje. U strahu da neće prihodovati dovoljno, vinari dižu cene sa idejom da se bez obzira na prodatu količinu vina, nekako finansijski zakrpe. Prividna nadobudnost vinara je ipak plod defetizma. No, to je ljudski i razumljivo. Jedan fakt je ipak nepobitan – oni nešto proizvode! I proizvode sve više. Kako to prodati? Finansijsko iznurivanje uvoznika svakako neće pomoći. Za spuštanje cena i ratosiljavanje zaliha, verovatno nisu dovoljno hrabri. Pritisak na državu bi mogao dati neke rezultate, ali to je na jako dugačkom štapu.
Da ne bi ovo bilo klasično pražnjenje u slavu opšteg kukanja i promovisanja beznađa, neophodno je ipak dati neko rešenje. Jedino koje vidim je da se konačno pristupi marketingu. Kada kažem marketing, ne mislim na ono što se u našem vinskom svetu naziva marketing, pošto je on baziran na pukom oglašavanju po časopisima koji predstavljaju flajere u erekciji i poklanjanju vina. Marketing je nešto mnogo više. Pravi marketing je preozbiljna priča i nije mudro prepuštati ga neukima. Na kraju se sve svede na: „Koliko sam pukao..." Nije potrebno da iko više „puca". Verovali ili ne, i samo formiranje cena je deo marketinga. A marketinški obrađen kupac, sve i da je malo povučen za uši, neće to priznati zbog ličnog dostojanstva. Zato nemojte više brinuti o kupcu, pošto on ima svoju računicu. Neka brine svako o sebi. To je jedino pošteno i iskreno.
Nenad Andrić
