Lično
Porto i Stilton – Dva rođena brata
Malo je smešno kada se kaže: sira, vina i ’leba... Ali ako se kaže: Stilton, Porto i tost onda se situacija značajno drugačije sagledava
Boris živi u Londonu, ali jako često posećuje rodni grad - Beograd. Hedonistički vodeni žig na svojim ličnim ispravama dobio je kao potvrdu za sledeće: Iz Čelzija, pa preko Hitroua, može poći u Beograd bez pasoša, ali bez Porta i Stiltona nikako. Sada je to već tradicija. Pošto se termin „sirevi“ ne odnosi isključivo na par varijanti Stiltona, vrlo često njegov kofer miriše grđe od prijemnog odeljenja za veš u talibanskoj kasarni.
Sirevi nekada imaju toliko interesantan „buke“ da se na ogradi vinoteke gde ih konzumiramo skupi šira familija lešinara. Curi im voda na kljuniće i znoje se kandžice. A na vinskim degustacijama je zabranjeno pušenje!? Sirevi su dozvoljeni, ali cigarete ne. Dobrodošli u lakrdiju. No, da se vratimo temi. Kada je vino buđavo, ono baš i nije za konzumiranje. Kada je sir buđav, onda je to savršeno. Dakle, nebuđavi Porto i buđavi Stilton su spoj kakav se retko sreće. Da ne davimo sada o Engleskoj pomami za Portom. O tome kako se Imperija okrenula Portugaliji kao izvozniku vina, pošto se stalno kasapila sa Francuzima, pa se onda vino iz Portugalije kvarilo u transportu. Pa su se onda setili da to vino tresnu jačim alkoholom... Pa se tako zakucavala fermentacija i preticao šećer... To se sve zna. Ono što se ne zna najpreciznije je, da li je neko pravio Stilton baš zbog Porta? Tu je zvrčka. Takav sklad, a slučajno?!
Što se tiče ove braće, prvi se na Engleskom tlu pojavio Porto. Na samom kraju sedamnaestog veka. Stilton je u formi kakvu sada imamo, nastao zanemarljivo kasnije, početkom osamnaestog. Ovaj ponos problematične engleske ishrane se gaji u samo tri oblasti: Derbyshire, Leicestershire and Nottinghamshire. Postoje plavi i beli, s’ tim što je plavi daleko populrniji. U našu zemlju ga niko ne uvozi i gotovo ga je nemoguće naći. Cene su mu u Engleskoj i više nego prihvatljive, tako da se takozvani „neuvoz“ može posmatrati kao nedopustiva indolencija. Pogotovo što se po strahovito visokim cenama prodaju kojekakve buđave „umro mi margarin“ sirne budalaštine iz Nemačke, Holandije, Italije i ostalih zemalja.
E, a Porto se uvozi. Uvozi se, ali se ne troši. Nije silan izbor, ruku na srce, svega je tu par „onako“ etiketa. One nisu neko padanje u nesvest, ali Porta u svakoj boljoj vinoteci ima. Uvoznici koji imaju poslovne kontakte po Portugaliji tvrde da za ozbiljan Porto ne postoji dovoljna publika!? Hajde da poverujemo! Sama od sebe, publika se retko dešava. Mora na tome malo da se radi. Kada bi se uvezao Stilton, verujem da bi se pevala druga pesma. Savršenstvo tog spoja apsolutno prevazilazi njihove pojedinačne potencijale, koji nisu mali. U ustima je to sklad koji predstavlja dimenziju za sebe.
I zato ih Boris redovno donosi u paru. Par boca Dow-a, Croft-a, Graham-a, Taylor-a... Plavi Stilton, uz ponekog veselog „smrdu“ čisto da malo prošaramo. I mi se okupimo kada on to donese. Radni naziv seanse je „TelePortovanje Stiltonom.“ Nismo baš engleski oficiri, ima nas sa svih strana i skala. Međutim, uživanje je zagarantovano. Baš zato što su tu Porto i Stilton dva brata rođena. Ni traga sudaru ukusa. Samo beskrajno prožimanje istih. Ako niste u situaciji da to probate, onda pazarite neko dezertno vino i neku „crkotinu margarina“, pa vežbajte, mada to ipak nije to. Da bi vam prava rapsodija ukusa bila dostupna, neophodno je prvo uvesti Stilton. Zar je to toliko komplikovano?
Nenad Andrić
