Lično
Profesor Baltazar ili Akademija za odnose vina sa javnošću
U vreme kada se istinska posvećenost i kreativni trud kotiraju vrlo visoko na skali ludila, jedna prostorno mala, a suštinski velika prodavnica vina priča svoju priču. Vinoteka Baltazar!
„Gde ćemo u petak?“
„Kako gde? Pa kod Đoleta...“
„A šta je sada u petak?“
„Šta god... Zar je bitno? Kod njega i kad je ništa, mnogo je više od mnogih nešto, na drugim mestima. A sigurno je nešto!“
Vinoteka Baltazar se nalazi na adresi Zorana Đinđića 45, između slova „b“ i „v“, naravno na Novom Beogradu. Na neki način je teško, a i lako naći. Da se Gestapo zevzečio vijajući po Novom Beogradu Otpisane, nemačka okupacija bi u našem gradu trajala mesec dana. A kada vinska publika traži ovu vinoteku, ima poprilično olakšan posao. Neodoljivo magnetno polje koje se širi iz ove prodavnice plemenitih napitaka neumoljivo privlači. Doduše, postoje i imuni na ovo dejstvo. Oni svrate jednom, ali se ne zadržavaju. Magnet ima dva smera delovanja.
Đorđe Zarić, vlasnik ove, ne samo prodavnice, spada u ljude sa poprilično zavidnim vinskim stažom. Dugogodišnji poslenik Cafe & Bar-a, prvog časopisa koji pored ostalog, malo ozbiljnije tretira vino u nas, poslednjih par godina se bavi uvozom, distribucijom i maloprodajom vina. Vinoteka Baltazar, njegova matična kuća, postoji u ovom obliku nešto više od dve godine. Za to vreme kroz PVC dveri ove vinoteke, prošli su svi koji žive u Beogradu, a sa vinom imaju bilo kakve odnose: Od pukog poznanstva, do institucionalizovane ljubavi. Razumna cenovna politika i nemerljiva pomoć kupcu prilikom odabira, u vrlo kratkom periodu postavljaju „Baltazar“ na nivo institucije. Gotovo preko noći se formirala publika. Da, bukvalno je u pitanju publika!
Moglo bi se reći da i najobičniji pazar jedne boce kod Đorđa predstavlja mali hepening. Kupac namernik se, gotovo po pravilu, ponudi nečim što je iz boce upravo udahnulo malo kiseonika. Za slučaj da je taj isti kupac malo ozbiljnijeg „kalibra“, dolazi i do ozbiljnijeg „okršaja“ argumentima sa vlasnikom. Bazična konotacija je naravno - vesela. I kada jednom kupite tu bocu kod Đorđa, on vas stavlja na listu ljudi kojima se elektronskom poštom, jednom nedeljno obraća na sebi svojstven, dečački i duhovit način. I pored toga što niste baš najsvesniji, postajete deo publike.
To što vam stiže kao pošta je uglavnom poziv na degustaciju. Svakog petka, kasno popodne, uz nešto što deluje kao studiozan odabir, a u stvari to Đorđe osmisli za par minuta (iskusni lisac), odigrava se hepening koji daje nemerljiv doprinos podizanju vinske svesti. Ne svodeći sve na ocvalu kombinaciju „jedan zalogajčić i jedan srkčić“, kojoj su skloni mnogi vinski podoficiri u svojim objektima, vlasnik ove vinoteke uvek ide sedam koraka dalje. Promocije nakita i garderobe, poluformalna takmičenja u izradi tartar bifteka, pesto sosova, kobasica... Onda izložbe fotografija i rukotvorina... I sve to u kombinaciji sa gore navedenim, sistemskim odabirom vina. Značajno drugačije od svega ostalog što se u ovom gradu nudi. Potpuno jedinstven pristup promociji i na neki način, socijalizaciji vina.
Da ne bi sve izgledalo baš toliko idilično, pobrinula se imenica – gužva. Vrlo popularna kotizacija od nula dinara, na kojoj vlasnik insistira, nije osnovni razlog egzistencije te imenice. Značajno verovatnije je u pitanju sam, lepo osmišljen i upriličen performans. A Đorđe se i sa gužvom dostojanstveno bori. Sam brine o svemu, sam dodaje čaše, sam sipa i u značajnoj meri kreira atmosferu. To je trud koji izazove dirljivu emociju i kod najokorelijeg bandoglavog drvoseče koji nikada za sobom ni tacnicu nije oprao. Pravi domaćin uglavnom ne dopušta da mu se u većoj meri pomaže, sem u situaciji koju bi mogli nazvati - peting stampeda. Onih koji bi da mu se nađu uvek ima dovoljno, pošto je u pitanju, ipak odana publika.
Naravno da postoje i oni „baš bih voleo da sam snob“ kojima smeta degustacija vina u stojećem položaju organizma, ali kao što sam napomenuo, takvi se ne zadržavaju. Na njihovu žalost, a razuma radost, vino im se polako ali sigurno udaljava. Približava se onima kojima pripada – normalnim ljudima. Normalni ljudi su publika vinoteke Baltazar. Na širokoj skali materijalnog, intelektualnog i društvenog statusa, oni nemaju problem sa stajanjem kod Đorđa, odnosno nemaju problem sa velikim brojem osoba na malom prostoru. Uostalom, nikada nije problem gužva, nego sastav koji tu gužvu čini. Ako je kvalitetan, onda to više i nije gužva. Ili se bar lakše podnosi.
Na kraju, nije važan samo taj petak. Bilo kog dana da svratite, postoje velike šanse da je tu već spontano sakupljen neki narod. Prosto, to je magija Baltazara... Vrlo je nelogično izbegavati proveru da li ste i vi deo te vinske magije. Greota je da jeste, a da niste svesni. Vidimo se u petak!
Nenad Andrić
