Lično
Purple Rain
U kandžama pandemije samo su retki uspeli da se organizuju i naprave vinski događaj. Inđija, naravno!
Ako se period između kraja vanrednog stanja sa pripadajućom zabranom kretanja i nove palete restriktivnih mera može smatrati tajm autom, deder da vidimo ko je stigao da se zapljune u pauzi. Od velikog broja vinskih događaja, gde su neki pomerani, neki pomerani pa otkazivani, a neki samo otkazani, uspeli su da se održe jedan „zipovani“ Wine Jam, Festival u Kruševcu i naravno, Festival u Inđiji. Kragujevac, Novi Sad, Zemun, neki događaji po Beogradu... Sve to čeka bolje dane. Na ovo se smeškaju pesimisti i optimisti. Oni prvi sa podsmehom i jasnom vizijom da bolje nikada biti neće, a ovi drugi sa verom u realno bolje sutra. Važno je da se svi smeškaju...
Često slušamo kako je vinskih događaja već previše i kako to nagomilavanje nema svrhe. U ovom slučaju imamo ono „dabogda mnogo imao pa još više nemao“. Čak i oni koji se nigde ne pojavljuju, sada bi rado izneli tečne atribute na uvid, ali džaba... Zabranjeno je okupljanje, uz realna predviđanja da će se ovo stanje protegnuti, možda i ne samo na ovu godinu. Ma koliko ne bilo dobro, to možda i nije toliko loše. Mnogi će se presabrati, videti gde su i šta im je činiti. Neki će verovatno otići dalje i dublje u razmišljanju, te analizirati objektivnu lepezu svrha. Čemu zapravo ti događaji služe?
Nećemo pričati o sajmovima, pošto kod nas postoji samo jedan, kakav god bio... Festivali su najčešći i predstavljaju srž. Na festivalima izlagači „zbiraju“ novu i raduju staru publiku. Prebrojavaju se kupci i kupci za kupce. Predstavljaju se noviteti i utvrđuje gradivo koje je na tržištu. Festivali su prevashodno namenjeni restoraterima, hotelijerima i kafedžijama, koji bi na takvim događajima trebalo da se upute u stanje vinske scene. Cilj je valjda da se malo razlikujete u ponudi i stoga je važno pronaći nešto iz široke palete skrivenih dragulja za vaš lokal. Festivali služe za proveru i odabir na licu mesta sutrašnje potencijalne ponude objekata. Milijardu puta sam pitan po vinotekama, restoranima i sličnim institucijama: „Brate, ima li šta novo?“, naravno posle tri vezana događaja u gradu. Bilo bi lepo da je obrnuto ali šta da se radi... Navikli ljudi da im se dolazi na noge, sa informacijama, uzorcima, ponudama...
U Inđiji, recimo, nije toliki fokus na Horeci. Njihovo sjajno složno udruženje prvo dovede za ocenjivanje ljude u koje ima poverenje. To ocenjivanje se ispostavilo kao pravi pogodak, pošto nema apsolutno nikakvih pritužbi na rezultate. Zaista zapanjujuće! Potom ide smotra preko trideset vinarija, od kojih je nešto preko pola već dobro poznato širom zemlje, uz ostale koji su manje afirmisani ali kvalitetom opasno prete. Iz godine u godinu je to sve bolje. Uvek neko nov. Ako se osvrnemo nekoliko godina unazad, gotovo svi su bili globalno neafirmisani. Manifestacije poput Festivala u Inđiji pozitivno utiču i na same proizvođače. Sve jači aduti na tipski, za ovu manifestaciju, pravljenim štandovima. Ambijent predivan... Odlična svirka, na kraju krajeva.
Ispostavilo se da Vinđija nije bila samo festival vina. Narod je malo sebi dao oduška nakon korona agonije. Kako vidimo, Inđija nije postala potonje žarište (pu, pu, da ne ureknemo), što je dokazalo ono izgovoreno sa bine: „Ovde ćete od zaraze biti u prilici da se zarazite samo odličnim vinima i dobrim raspoloženjem.“ Tako je i bilo. Podeljeni su trofeji, nagrade, diplome... Neko je lepo isprodavao ono što se nije popilo, neko je napravio posao, neko se lepo proveo. Niko nije zažalio što je tu nedelju proveo u divnoj bašti kuće Vojnovića. Postoji još jedan vrlo interesantan detalj. Naime, nekoliko tih malih Velikih Festivala otvaraju aktuelni predsednici opština. Otvore, kurtoazno ih „ispoštuju“ 15 – 20 minuta i udalje se zbog „neodložnih“ poslova. Predsednik opštine Inđija g. Gak je nakon otvaranja proveo nekoliko sati na Festivalu, obišavši bukvalno sve štandove i pozdravivši lično izlagače. Sjajan gest za svaku pohvalu!
Ambiciozni ljudi će vam reći, a i realnost se kreće tim putem, da bi svaki iole naseljeni grad u Srbiji trebalo da ima svoj festival vina. To je tačno, trebalo bi. Međutim, za tako nešto je potrebno imati entuzijaste kao što su Sale Ivaniš i ekipa, koji to rade tako nonšalantno (na oko), ali hiruški precizno (za one koji to žele da vide). Naravoučenije je da je odličan vinski festival jaka sprega znanja i ljubavi, uz začinski efekat inženjerije. Kada neko završi vinski događaj uz večnu Prinsovu „Purple Rain“ nadahnutih Starih Kuka, onda je sve jasno. Možda je bilo dovoljno samo to reći.
Nenad Andrić
