Događaj
Sestro slatka
Ako nešto što imaš zaista vredi, onda je red da to i podeliš sa okolinom. Širokogrudo i ponosno, Vinarija Aleksić je obnarodovala svoju premijum liniju.
Lovorike su atraktivna ali i opasna posteljina. Lako se čovek uspava... Situacija u kojoj na njima samo prespavate i sutra sabajle krenete po novi naramak je nešto sasvim peto. Tako rade ozbiljni ljudi. Prva vinarija koju je Vinovnik ispratio nakon svog veselog porođaja, bila je Vinarija Aleksić iz Vranja. I tada smo konstatovali fakt, koji kasnije nije dovoljno eksploatisan, da se na Decanter i ostala eminentna vinska rvanja ne šalju fotografije sa štiklama i kupaćim kostimima, nego vina. Nekome tamo nije toliko važno da li je vinarija „ženska“, „muška“, „LGBT“... Svima je tamo važno samo vino. Uvek je važno samo vino!
E sad, nekima nije važno samo vino, nego i priča koja ga prati. U Vinariji Aleksić su od starta krenuli sa sloganom „Vina, ženskih ruku delo!“ Marketinški opravdano, formalno i suštinski tačno, sročeno sasvim precizno... Vina su bila sasvim pristojna, medijska slika armirana, ulaznica u društvo najozbiljnijih proizvođača overena. Za vrlo kratko vreme, posebno u kontekstu oblasti dejstva, kreće se dalje. Menja se (nežno, ali delotvorno) vizuelni identitet, kvalitet vina, što linearno, što eksponencionalno, raste i prvobitno insistiranje na Bulovom prekidaču (ima pišu – nema pišu) odlazi u istoriju. To više nije ženska vinarija, nego vinarija sa velikim „v“.
Veliko „v“ se naravno ne dobija na uvijene trepavice. Pravo na to slovo vinarija dobija ako se izbori premijum linijom, ali ne samo formalno. Za prezentaciju tri vina iz svoje limited (ograničene, ali samo kvantitativno, kvalitativno apsolutno neograničene – prim. aut.) serije, odabrana su tri, kako reče Dragana Janjić – manekena. A za one sa požutelim ulaznicama, ovde imamo reinkarnaciju termina „džirlo“ – manekenka koja govori. Dakle, Tomislav Ivanović (Vinopedia), Igor Luković (Vino & Fino) i Nenad Andrić (Vinovnik) su dobili više nego prijatan i lak zadatak da okruženju predstave: Bonacu Limited, Amanet i Kardaš Limited. Ništa lakše i ništa teže.
Bonaca Limited, koju je nadahnuto najavio Tomislav Ivanović, predstavlja apsolutno iznenađenje večeri. Puno je razloga za to. Temeljan, k’o što ga je Bog dao, Toma se prisutnima obratio rečima Miroslava Krleže, odnosno njegovom ekspresijom bonace. Većini je to potpuno leglo na dušu, a bilo je i nas nekoliko zadivljenih isključivo idejom i trudom (Udruženje iskrenih neljubitelja Krleže). Bonaca Limited je barikirani šardone koji je u svojoj premijernoj sezoni predstavljao najozbiljnijeg kandidata za eutanaziju dijabetičara. Čak i kao takva, Bonaca Limited je imala svoju publiku, pretpostavljate kog pola, prvenstveno. Ali šta se sada desilo? Pa jednostavno – skloniš šećer i dobiješ vino. Dobiješ sjajno vino! Ovde definitivno imamo taj eksponencijalni rast kvaliteta. To uvek indukuje i ogromnu znatiželju zakačenu za buduća izdanja.
Amanet! Vino od „ćento proćento“ vranca. Uz tu sortu smo dočekali mnogu decu, ispraćali najdraže u neke nove dimenzije, slali ratnike na branik otadžbine... Mogu ga imati drugi i imaju ga, ali je nama baš nekako u venama. U venama je i onih koji ga nikada ni okusili nisu, ako su naši. I zato on mora biti bar dobar. Amanet je, svojim prepoznatljivim manirom, pedantno ali strasno, predstavio Igor Luković, inače veliki i iskreni obožavalac baš ove sorte. On se osvrnuo i na, ovde ispoštovan, apsolutni svetski trend u proizvodnji vina, odnosno „pametno drvo“. Nije u pitanju nikakvo drvo koje se raspravlja o problematičnosti genija Šopenhauera, nego barik bure u svom pohodu ka maksimalnoj svrsi. Biti tu, na svom mestu, ostati u sekundarnom ešalonu aroma, a pomoći vinu da bude vino. Da bude svoje... A ovde je to „drvo“ naše, što je daleko od nevažnog. I zato je Amanet apsolutno veliko vino. Suviše naše da bi bilo tuđe.
I na kraju, Kardaš Limited! U Vinariji Aleksić se još sećaju reakcije pisca ovih redova kada ga je prvi put srknuo. Naime, grlio sam ih poput manekena sindroma nevoljenog deteta, iz čiste radosti zbog kvaliteta. Bio sam izuzetno srećan što je toliko dobar i što je njihov. Iz tog razloga sam sinoć isijavao zamašne porcije fotona ponosa što sam izabran za jednokratno zaštitno lice Kardaš Limiteda. I kod ovog sortnog kaberne sovinjona imamo sve što je potrebno. Školski alkohol (14%), naglašenu voćnost, rezonaciju tanina, gotovo aristokratsku kiselinu... Potpuni sklad! Uz dvanaest meseci drvene gimnazije (opet pametno drvo) i dodatni razvoj u boci, Kardaš Limited je pred publikom koja bi trebalo da ga traži. Nema ga dovoljno i nije u prilici da on traži publiku. Dok se osvrnete, nestaće. Topla je preporuka da nestane baš kod vas u šteku.
